Španski tajnopis (duža verzija)

Још једна од оних књига. Књига коју нипошто не бисмо смели да препустимо само књижевној историји, и оставимо је по страни. Речник заљубљеника у Шпанију, чији је аутор Мишел дел Кастиљо, изашао је 2012. године у Службеном гласнику, у оквиру едиције Речници и енциклопедије свакодневног живота.

Ово је врло концентрисана лексикон-прича о Шпанији, контроверзној католичкој земљи, можда јединој правој империјалној сили уз Британију. Нажалост, у овој едицији још увек се није нашла ниједна књига која би на сличан начин обрадила и Енглеску, јер би Енглеска засигурно имала шта да понуди својим заљубљеницима. Постоје изазовне књиге на ту тему, а неке од непребројивих су нпр. The Time Traveler’s Guide to Medieval England која вас воде кроз средњовековну Енглеску Чосеровог доба, или If The Stones Could Speak која откључава тајне Стоунхеџа, или пак она која привлачи пажњу насловом Secret London – an Unusual Guide. Велике културе и велики језици немају проблем да представе своје вредности на много начина, у много облика, и то никога не оставља равнодушним. Осим, наравно, оне који су горки противници „англизације“ (о оправданим разлозима преваге енглеског језика/културе најбоље је прочитати Царства речи, књигу проф. Николаса Остлера). Што се пак Шпаније тиче, и о томе је доста писано у Царствима речи, зато сам на почетку текста и рекла да су Шпанија и Британије можда две једине праве империјалне силе. Када погледамо историју света, где су биле њене turning-points, који су то догађаји који су били прекретни: засигурно је једно откриће Америке, а друго индустријска револуција. Зато су књиге о Шпанији и Британији неопходне, оне представљају општу културу, а не само историје појединачних народа.

Аутор кроз питку лексикон-причу, на преко 250 страна, износи мноштво података о разним културним појмовима и, како се очекује, неизоставно спомиње Јевреје, већ у првој одредници речника. Јевреји не би били толико важни у овом тексту да Шпанија није, пре свега, друга обећана земља. Прва је као што знамо Ханан, друга је Сефарад (како су Јевреји звали Шпанију). Аутор каже, говорећи о насилном покатоличавању: „Они су познавали тајну Шпаније, сувише католичке да би била одиста хришћанска“. Због тога су их, каже аутор, инквизитори („ти полицајци душе“) и прогањали. Постоји и реченица где каже да сте у Шпанији или католик или сте ништа, и то је чак запис из много млађег доба него што је XV век, када се Велики прогон догодио. Иначе, занимљиво је да тај едикт о прогону никада није повучен, за разлику од Британије где је 1290. краљ Едвард I прогнао Јевреје, да би се, ангажовањем Оливера Кромвела, од 1655. године поново враћали. Шпанија, пак, у последње време чини једну другу ствар: свако ко може доказати да је Сефард, може добити шпанско држављанство. Шпанија је невероватна и парадоксална земља, нестварна али могућа. Када говоримо, на пример, о Алмодоваровим филмовима нама се чини да су они помало надреални, али не – он је у ствари врло реалистичан. Управо зато је ова Дел Кастиљова књига убола у срж, јер је то земља која заиста заљубљује. Није чудо што су Сефарди жалили за њом вековима, чак и у XIX веку, на Дорћолу, певајући песме, почев од Adios, querida, али и чувену Где су кључеви нашег дома? Та друга песма је тек прича за себе. Заправо, Шпанија је земља која све чува, шпански градови су зауставили време (у буквалном смислу) и време које ту пребива није наше. То посебно важи за јеврејске квартове, некадашње. Песма Где су кључеви нашег дома? асоцирана је са тиме да су Сефарди када су пошли понели кључеве дома, у нади да ће се вратити. Оно што би сваког занемело јесте чињеница да је једна фамилија која је те кључеве чувала као реликвију после више до 400 година – туристички желећи да нађе место одакле су отишли – заиста успела да откључа ту капију!

Што се јеврејског помена тиче, незаобилазне су одреднице Католички краљеви, Марани, Сервантес, Толедо, Авила, Ауто де фе. Говорећи о католичком краљевском пару, Фернанду и Исабел, помиње се чињеница да је један Јеврејин практично финансирао поход на Америку, као и да је на двору било много угледних Јевреја. Но, то није помогло да се прогон ’одложи’. Занимљиви су делови o auto de fe, о проповедима, идејно сродним инквизицији, где пише о извргивању руглу јеретика, односно Јевреја. „Свуда у Толеду запажају се трагови тог двоструког, јеврејског и муслиманског, присуства“, записује о Толеду, додајући да је то град који има две најлепше синагоге у читавој Шпанији, и да „натписи хебрејским словима дуж зидова говоре о поносу шпанских Јевреја“. Толедо, где када падне мрак – заиста падне – средњовековни мрак, као у Авили коју је описао Дучић. Не можемо а да не споменемо део о маранима; покатоличеним Јеврејима и њиховом подвојеном, грозничавом живљењу. Најпре „сумњу није изазивало то да ли се неко крстио већ да ли је то учинио искрено“, а касније „са речју converso сумња прераста у презир“. Ту пише и да су читаве породице истребљиване само зато што су практиковале јудаизам тајно, у најужем породичном кругу. Читајући књигу Јермијахуа Јовела, могло се доста сазнати о маранизму, о методама како су инквизиторски агенти дознавали о непоштовању католичанства; помињу се агенти који би пријављивали да се димњак не дими у неком дому јер славе Шабат, да та и та особа одбија да једе свињетину, и сл. Све у свему, трауматичан историјски амбијент, који је оставио много дубље психолошке последице него што је то промена вере. Докле је ишла та параноја, видимо и код пасуса Светој Терези из Авиле; ватрена католкиња, која је писала љубавно-религиозне песме Исусу, налазећи екстазу у бичевању и мучењу себе, била је сумњива у почетку јер јој је предак био столар у синагоги. Тереза је вероватно била маранка пореклом, али ако се стави на вагу њена загриженост према хришћанству и њена крв (између осталог, проливена због Исуса, самоиницијативно), то престаје да буде битно. „Није религија оно што чини Јевреја, већ крв“, пише аутор Речника. С тим у вези, добар је пример и Форманов филм Гојине утваре, где најнаказнијим методама муче једну младу Јеврејку чија је породица пореклом јеврејска, иако нису јеврејске вере већ католичке. Када се говори о Шпанији, неодвојива је прича о самостанима (у једном од њих је настао и марципан), мрачној епохи инквизиције, колективном лудилу. Оно што је посебно пријемчиво, пише Дел Кастиљо, јесте то што и за Сервантеса постоји мишљење да је био пореклом маран, а нетрпељивост према инквизицији, па и хришћанству, изразио је кроз јунака Санча Пансу, који каже да је „ван сваке сумње пореклом новохришћанин пошто не зна ни да чита ни да пише јер је култура по дефиницији сумњива инквизиторима“. Лоркина „земља крви и ватре“, Шпанија, и данас је обележена јеврејским присуством и постојањем, на јединствен начин, а ова књига је само још једна у низу потврда. Што се тиче најлепших пасуса, ту су свакако они посвећени Алмодовару, Абн ал-Рахману III, Авили (граду о коме је писао и Дучић у својим Градовима и химерама и обојица спомињу Свету Терезу, неизоставно), Барселони – јединој правој шпанској метрополи и „нервозном граду“, Бургосу – градићу у коме се, кажу, говори најчистији кастиљански а у коме су католички краљеви, Исабел и Фернандо, примили Колумба са путовања до Индије, затим пасуси о Дон Жуану, оном правом, који није био ни Француз (иако је облички франкофоно), ни Енглез (иако је о њему писао Бајрон) – него Шпанац. Посебно вас могу увући редови о Ескоријалу. Осећај да вас та прича апсорбује је неминован, „ужасан, туробан, језив“, тако почиње, све речи које асоцирају не на одбојно ружно већ више узвишено и заумно. За љубитеље шпанског сликарства, ту су Гоја, Ел Греко, Веласкез, Пикасо и Дали, а за оне који знају да је најбоља дефиниција живота „живот је сан“ – ту је Калдерон. Када читате о Кастиљи, запитаћете се да ли је аутор озбиљан када каже да су „сви кастиљански саграђени у новије време“, јер ниједан није старији од XI века. Неко ће замерити што ово може заличити на комплекс инфериорне културе, али град из XI века, за наше појмове, више је него стар. Шпанска династија је и једна од најстаријих у Европи. Шпански језик је и једини реални конкурент енглеском, са својих 450 милиона говорника, премда је енглески језик реално тешко надмашив.

За шпански језик, то јест његову варијанту којом су Сефарди говорили, везује нас и београдски Дорћол. Сефарди су у Београду до почетака XX века писали и говорили само шпански, а потом тек, са Хајимом Давичом, и српски. Хајим Алкалај је, пак, и нека врста споне између српског и шпанског језичког наслеђа, и у писању и у мишљењу, јер је најпре писао књижевне критике на српском, а потом на шпанском објавио књигу есеја Clasicos Modernos (Модерни класици), за коју је добио аргентинску државну награду за књижевност. Шпанци су боравили и у Дубровнику, и о томе постоји читава књига, Шпанци у Дубровнику. Имали смо и шпански антифашистички фронт. И Сесар Антонио Молина, познати савремени шпански писац, написао је о Београду два есеја, у својој књизи у којој описује европске градове. Шпанији (и Сефардима) дугујемо и патишпањ (pasta de España), и неке севдалинке, и оно чувено борење с ветрењачама... За Шпанију се везује и Андрић, који је у Мадриду живео неко време, а опет и Андрић везује Шпанију за себе својим сјајним есејом Разговор са Гојом (о коме би се могао посебан есеј написати!), као и пасусом из Травничке хронике који је описао интимни однос једног Сефарда према према Шпанији: „Пре више од три стотине година дигао нас је из наше отаџбине, јединствене Андалузије, страшни, безумни, братоубилачки вихор, који и данас не можемо да схватимо и који ни до краја сам себе није схватио (...) Ма где били изван Шпаније, ми бисмо патили“. Ова реченица сасвим довољно говори о лепоти те земље, која надилази чак и трауму прогона и инквизиције, и која оправдава реч „заљубљеник“ у наслову Дел Кастиљове књиге.