Kragujevac ima neobičnu jevrejsku priču. To je
jedini veći grad u Srbiji koji nema jevrejsku opštinu. Postojanje jevrejske
zajednice, i kod nas i širom sveta, uglavnom je značilo to da je stanovništvo
naseljavano masovno, grupno, posle progona ili pogroma (poput onog u Rusiji, i
sl.). S tim u vezi, i kada bismo osnovali Jevrejsku opštinu u Kragujevcu to ne
bi bilo sasvim autentično, jer bi se svelo na nekoliko pojedinaca, koji pritom
ne praktikuju judaizam i nemaju očuvanu svest u onoj meri u kojoj to imaju veće
jevrejske zajednice. Jednostavno, istorijski i svakako asocijacija na jevrejsku
zajednicu je uvek na nešto veliko, povezano, šaroliko i sa manje-više jakom
svešću o kolektivu.
Kragujevac je pre Drugog svetskog rata imao organizovanu
jevrejsku zajednicu. Sinagoga nije imala zasebno zdanje, već je to bila
prostorija kuće koju je dr Moša Eli ustupio za molitvene svrhe, u ulici
Kneginje Ljubice 10. Jevreji su, kako čitamo u knjizi ''Jevreji u Kragujevcu''
Staniše Brkića i Milomira Minića, bili uglavnom trgovci i zanatlije, ali je
bilo i lekara, tradicionalno, kao i u drugim gradovima (pominje se izvesni dr
Rozenberg, sreski lekar u Gruži). Činili su vrlo važan deo građanskog
stanovništva i kulture. Posebno treba istaći, svakako, dr Mošu Elija, rođaka pisca Filipa Davida (dr Eli se oženio sa Sarinom Judić, sestrom piščeve majke).
Po dr Moši Eliju je jedno vreme i Dom zdravlja u Kragujevcu nosio ime, u
posleratnim godinama. Sada u Kragujevcu ne postoji ni njegova ulica. Predratna
štampa donosi oglase jevrejskih radnji ili pak reklamu za sanatorijum dr Moše
Elija, koji je bio i predsednik jevrejske opštine Kragujevca (jevrejske verske opštine, kako se zvala preciznije). U po svemu
unikatnoj i kapitalnoj knjizi ''Jevreji u Kragujevcu'' dati su detalji vezani
za hapšenje, streljanje, taoce, sudbine porodica. Dat je pregled istorije
Jevreja u Kragujevcu od 19. veka pa nadalje (kao i kratak osvrt na istoriju
Jevreja u Srbiji). Jedno od najstarijih zabeleženih jevrejskih imena u
Kragujevcu svakako je Jozef Šlezinger, učitelj muzike dece Jevrema Obrenovića,
koji je u Kragujevac došao 1831. i postao kapelan vojne muzike, osnovavši
Knjavžesko-serbsku bandu. Njegovi sinovi išli u tek osnovanu Kragujevačku
gimnaziju. Šlezinger je učestvovao i u radu prvog srpskog pozorišta,
komponujući muziku za predstave. Knjažev čovek od poverenja bio je Hajim
Davičo, blagajnik, njegov lični lekar bio je italijanski Jevrejin Bartolomeo
Kunibert, a lični krojač Lazar Levenzor. Uopšte, mnogo trgovaca i zanatlija
došlo je u knjaževo doba, što je rezultiralo i razvojem varoši Kragujevac, koji
je tada bio prestonica. U Srbiji je, na popisu iz 1834, živelo oko 2000 Jevreja,
mahom u Beogradu, uglavnom sefardskog porekla, no broj kragujevačkih Jevreja se
vremeno uvećavao. Knjaz je značajan i po tolerantnom odnosu prema Jevrejima. Odlukom
Berlinskog kongresa 1878. Srbija se obavezala da Jevrejina da sva građanska
prava, a konačno izjednačavanje sa Srbima dogodilo se 1888, u Ustavu. Pre toga
je knjaževim ukazom iz 1877, Avram Ozerović, predsednik sefardske opštine,
postao prvi Jevrejin narodni poslanik, a odobren im je i pristup u vojsku i
sticanje vojnih činova. Posle ovih ukaza, broj Jevreja u Beogradu se stalno
povećavao.
Broj Jevreja u Kragujevcu se povećao početkom
XX veka, od 1906. godine, kada je tamo osnovana Jevrejska verska opština. Smatra se da
je prvi rabin bio Isak Pinhas. Pominju se trgovačke i zanatlijske porodice
Demajo, Judić, Konfino, Eli, Mešulan, Gajger, Levi, Alakalaj, Šnerson, Baron, Medina, Demajorović, Braun, Vajs…Kako po fonetskom obliku prezimena možemo videti, bilo je i Ašekanaza i Sefarda.
Dr Moša Eli, čovek koji je osnovnu školu i gimnaziju završio u
Kragujevcu a medicinu učio u Bernu, Pragu i Pešti, ustupa 1930. godine
prostorije svoje kuće za sinagogu. Sada su na tom mestu pomoćne prostorije
hotela ''Kragujevac''. Poznato je da je 1936. došao i veroučitelj, izvesni
Jehuda Mačoro. Postojalo je i jevrejsko groblje, koje je uništeno kasnije,
''preorano'' ruskim vojničkim grobovima (prema rečima Jasne Ćirić, koja se
bavila izučavanjem jevrejskih grobalja); ostali su samo grobovi Matilde Kariljo
(1871-1927) i Armina Braun (1875-1939). Kao namerno da je, jedan grob pripadao je Sefardkinji, drugi aškenaskom Jevrejinu. Od
onih koji su rođeni u XX veku, tu su bili grobovi Magde (Braun) Vujanović i
njene sestre Olge (Braun) Radulović, kao i grob Uzijela Bukija Judića
(1900-1979.), ujaka Filipa Davida.
Pred rat je u Kragujevcu živelo 85 Jevreja, taj broj se povećavao posle
okupacije, kada je, kako navodi Staniša Brkić, mnogo Jevreja iz drugih delova
Srbije našlo utočište u Kragujevcu. Kada su Nemci ušli u grad, popisali su sve
Jevreje i podelili im žute trake, uz maksimalne zabrane. Policijski čas
počinjao je u 18h. Brkić iznosi podatak i da je dr Moša Eli bio dežurni talac,
često hapšen. U okršaju Nemaca i partizana nastradalo je 10 Nemaca, a 26 bilo
ranjeno, što je bio povod za streljanje. Hapšenje je počelo 18. oktobra. Grad
je bio blokiran i iz njega se nije moglo izaći, dok se ne postigne kvota koja
je određena.
Čuveni kragujevački oktobar, tj. 21. oktobar
1941. godine, odneo je par hiljada ljudi, streljanih u Šumaricama (danas je
to Spomen-park), zbog nemačke odmazde pod ubermenš-idejom ''za jednog Nemca
100 Srba'', ili naprosto, 100 ljudi. Nemačka koncepcija nadčoveka možda je u
ovoj ideji došla do punog izražaja, jer je takva mera zapravo ništa drugo do u
prevodu: jedan Nemac, odnosno jedan ''nadčovek'' vredi 100 života običnih ljudi,
ljudi ''niže rase'' – slovenske, romske ili semitske. Uz predgovor književnika
prof. dr Velibora Gligorića, 1966. izdavački sektor Spomen-parka objavio je
komplet od 10 knjiga koje obrađuju temu masovnog streljanja 21.oktobra. Tu su
se našli memoarski zapisi, izjave svedoka, proza, poezija (najpoznatija pesma
je, svakako, Desankina ''Krvava bajka''), a objedinjene su pod nazivom
Kragujevački oktobar. O Kragujevcu bi se moglo mnogo pisati, o oktobru koji se
obeležava svake godine pod nazivom Veliki školski čas. Sam Velibor Gligorić je
u predgovoru knjigama izrekao jedno strašno zapažanje, a to je da ''ni u jednom
epu nema tako grozne materinske tragedije'', kao tragedije kragujevačkih žena
toga oktobra. Grad je bio uvijen u crno, ali ne u značenju frazeologizma, već u
bukvalnom smislu: crnina koju su žene nosile za svojim iznenada nastradalima. Da
bi stvar bila još brutalnija, Staniša Brkić piše da su toga dana neki ljudi
pokušali da pobegnu iz topovskih šupa, pa je nastala paljba u kojoj je poginulo
i pet Nemaca, što je značilo da će pored već određenog broja predviđenih za
streljanje dodati još 500 ljudi (vrlo prosta, nemački precizna računica: 5 x
100). Na šumaričkom stratištu je streljano mnogo đaka, ne samo gimnazista već i
đaci trgovačkih i zanatskih škola; ali i sve kragujevačke jevrejske porodice. Postoji
i spomenik streljanim Jevrejima. Među žrtvama su se našli i Romi, kojima je
takođe posvećen jedan spomenik. Postoje dokumenta koja je primio komandant grada, u
kojima se preporučuje ovakva operacija radi zastrašivanja naroda i davanja
primera. Pada u oči svedočanstvo jedne profesorke kragujevačke gimnazije, koja
opisuje učionicu sa rasklopljenim knjigama i sveskama. To nije pesnička
imaginacija Desanke Maksimović, to su svedočanstva očevidaca. Ta profesorka pominje i izvesnog
Elijasa Leona, dečaka Jevrejina koji je odveden s dugim Jevrejima. Povorke
građana kretale su se niz ulice Kragujevca, najpre verujući da će ih odvesti na
rad u Nemačku, a, prema nekim svedočenjima, nemački vojnici su čak rekli da će
biti slobodni za dva sata. Nedavno je u emisiji ''Da, možda, ne'' jedan od
sagovornika na pitanje ko je za njega heroj Drugog svetskog rata pomenuo upravo
Lazara Pantelića, tadašnjeg direktora Kragujevačke gimnazije, koji nije želeo
da ostavi đake već je izašao sa njima na stratište. Jevreji su, može se reći,
istrebljeni toga oktobra, čime je, kako kažu neka nemačka dokumenta, jevrejsko pitanje u Kragujevcu rešeno. O
nekim velikim porodicama, kao npr. o Demajorovićima, nemamo podataka, ne znamo šta
se desilo sa njima, navodi Brkić. Mnogi su ako ne u Šumaricama onda ubijeni u
logorima i gasnim komorama. Komplet knjiga posvećen šumaričkim žrtvama nosi
posvetu ''njima koji se iz Šumarica nisu vratili kućama''. Šumarice su,
zapravo, bile početak Holokausta. Grad jeste tada imao samo oko 33,000 stanovnika,
ali posle ovog događaja ne smemo ga nikako nazvati malim gradom. I stihovi
jedne pesme iz zbornika poezije kažu: ''Mali grad / Produžio se / Na sve četiri
strane sveta/ Do večnosti''. To je istinska veličina, događaj po kome će taj
grad ostati veliki u istorijskom pamćenju.
Predratni Jevreji nemaju potomaka danas u
Kragujevcu. Ovo su samo podaci o zvaničnim Jevrejima, onima koji su se tako
deklarisali, a o onima koji su možda došli u grad već asimilovani (u
pravoslavlje ili katoličanstvo), nema pomena, što je i logično. Asimilacija je
bila neumitna, nasilna, neophodna, česta kroz istoriju, opisivana u stručnoj
literaturi, a vrlo lep primer za to je i grob Holenderovih, na kome imamo na
jednom, starijem, grobu Davidovu zvezdu, a na drugom, mlađem, krst. To je tipska situacija u jevrejskoj asimilaciji, posebno se u literaturi o maranima/anuzimima sreću podaci o prelaženju iz jedne vere u drugu, bez neke velike duhovne potrebe, motivisano samo borbom za opstanak. To je čak, kod nekih, izazivalo osećaj ateizma, ili pak specifične religije - ''religije marana'', a o njoj su pisali i Cecil Rot i Jirmijahu Jovel, itd.
No, zašto se ovaj tekst zove ’’Do sledeće godine u
Kragujevcu’’? Preformulisani pozdrav, koji bi trebalo da sadrži grad Jerusalim
a ne Kragujevac, ovde će označiti nešto vrlo lepo i neobično. Na knjigu Staniše
Brkića i Milomira Minića nadovezalo se jedno istraživanje u Kragujevcu – iz
koga će proisteći dokumentarni film o kragujevačkim Jevrejima. Uz pomoć gospođe
Marsele Eksenazi Milutinović, pedagoga poljoprivredno-hemijske srednje škole u
Kraljevu, koja je učenicima držala radionicu o Holokaustu, a potom kontaktirala
Nemanju Petrovića, predstavnika Društva za očuvanje sećanja na Holokaust za
grad Kragujevac, obavljeno je jedno istraživanje. Učenici su sa njom posetili
grad radi snimanja materijala za dokumentarni film. Posle posete Spomen-muzeju
21.oktobar i Arhivu grada, mladi istraživači obavili su zanimljive intervjue sa
malobrojnim jevrejskim porodicama u Kragujevcu.
Zapravo, to i jeste ključ priče: u Kragujevcu se o
jevrejstvu moglo razgovarati samo sa dvema potomkinjama porodice Holender,
Oliverom i Danijelom, i sa gospođom Branislavom Simović, čija je majka, iz
somborske porodice Zam, preživela Holokaust sa 15 godina. Može se reći da je
ova dama jedina Jevrejka u gradu, po jevrejskim zakonima gledano, poštovanje
matrilinearnosti, ali i zbog činjenice da njen sin, Marko, živi u Izraelu. Što
se Holenderovih tiče, kragujevački pisac Vladimir Jagličić 2005. je objavio
roman ’’Holenderovi’’, inspirisan pričom o ovoj porodici. Najzanimljiviji
slučaj je možda ipak porodica Judić. U kući u Pozorišnoj ulici u Kragujevcu
istraživači su napravili intervju i sa naslednicom kuće, koja je dograđena ali
u suštini slična pređašnjoj. Ispričala im je povest o Bukiju Judiću, ujaku
Filipa Davida, književnika koji je i sam rođen u Kragujevcu. Dakle, od čitave
predratne jevrejske zajednice, danas se o jevrejstvu može razgovarati samo sa
nekoliko ljudi, i to posleratno naseljenih u Kragujevcu.
Ideja za ovaj projekat iznikla je iz seminara
‘’Upotreba novih tehnologija i istorija Jevreja na Balkanu’’, koji je Jevrejski
istorijski institut CENTROPA u saradnji sa Ministarstvom prosvete, nauke i
tehnološkog razvoja, a uz podršku Međunarodne radne grupe za saradnju u
obrazovanju, sećanju i istraživanju Holokausta i Ambasade SAD-a organizovao za
nastavnike, krajem novembra 2012. godine.
Polaznici seminara su bili nastavnici koji su prošli obuku u Yad Vashemu
o metodama i načinu rada sa učenicima o Holokaustu. Projekat je podržala i
finansijski pomogla Ambasada SAD omogućivši nam dvodnevni boravak u
Kragujevcu – kako bi realizovali planirane aktivnosti.
Jevrejima
Kragujevca tek je 1991. godine podignut spomenik, u naselju Bagremar, tačnije,
to je spomenik streljanim Srbima i Jevrejima, obeležen krstom i Davidovom
zvezdom, kao i natpisom na hebrejskom. Kragujevačkim oktobrom i stradanjima
’’oni su ostali večiti stanovnici ovoga grada’’, kako je primetio Filip David,
u jednom intervjuu koji će u junu izaći u kragujevačkom časopisu ’’Koraci’’.
Нема коментара:
Постави коментар