U novoosnovanom časopisu Tisa (koji je, btw, vrlo simpatičan)
objavljen je moj prvi prevod (ako ne računamo prevod sajta grada Malage, sa španskog),
izbor iz poezije englesko-jevrejskog pesnika
Isaka Rozenberga (Isaac Rosenberg), zanimljivog lika, poginulog 2 dana pred
kraj I svetskog rata (krajnje paradoxalan život),
kod nas, koliko ja znam, nije prevođen, a njegova dela nisam uspela da nađem ni
u biblioteci British Council-a...
poeziju sam prevela kako sam umela :), zajedno sa svojom frendicom Martom Gajić.
Kupite časopis! ;-)
Singer, Florans Noavil, (prevela Anika Krstić),Arhipelag, 2008
MAG IZ LEONCINA
Sajamska produkcija je, razume se, bila raznolika i ove godine, u svim žanrovima. Izdavač godine, sa simboličnim imenom - Arhipelag, čitaocima je u svom Moru knjiga ponudio najpre stranu prozu – A. Molinu, A. Stamatisa, K. Fuentesa, M. Kunderu, Đerđa Konrada, kapitalan roman neuobičajnog naslova Centralna Evropa – Vilijama Volmana, od domaćih su tu Mihajlo Pantić, Ratko Dangubić (poznat kao autor romana Nemački u 100 lekcija), najnoviju Jelenu Lengold (Pretesteriši me), esejistiku Svet oko nas i Berlin, itd. Svi znamo da 'apsolutni' čitaoci uživaju ne samo u delu već i u ’istorijskim tračevima’. Oni na neki način dopunjuju naše zanimanje za pisca, uprkos činjenici da je književnost na skali vrednosti odeljena od piščeve biografije. Dobra ilustracija za to je što Oskara Vajlda najviše pamtimo po anegdotama i sentencama - njegovu lucidnost čitamo van njegovih dela, više iz isečaka i tuđih zapisa.
Dve knjige koje će sigurno zaintrigirati našu književnu maštu jesu beležnice o Kafki i Singeru. Jozef Kafka, za čija dela se kaže da imaju ambijent košmara, naširoko su raščlanjena u knjizi Roberta Kalasa, gde autor poredi Proces i Zamak, oba romana zvanično nezavršena, ali sasvim zaokružena kao celine.
Dok je knjiga o Kafki pisana u maniru finog esejizma, ali ne impresionistički već bazirana na književnoteorijskoj i istorijskoj osnovi, o Singeru je biografska. Singer, kako počinje knjiga Florans Noavil, ne veruje u slučajnosti. Zato je verovatno da bi i slučajnost da se istovremeno pojavljuju knjiga o njemu i o Kafki, čiji kabalistički zamak dobro znamo proglasio kao znak. Uostalom, na njegovom grobu je greškom ugravirano ’’Noble’’ umesto ’’Nobel’’! Autorka se poigrava mogućnošću da se to šaljivi aristokrata u stvari javlja odnekud (ili podsmeva našoj neverici u znake?).
Jedinstven po svojoj fantastici, dibucima i tamnim silama koje igraju svuda okolo: pitali smo se sigurno kakav je to čovek pisao, i kakav ’tip Jevreja’ je to mogao stvoriti, tu čitavu mitologiju situacija i likova, koji kao svoj izvor imaju hasidsku književnost?
Porodica po majci – rabini, po ocu – hasidi, čak jedna od predaka učio od
Bal-Šem tova, začetnika hasidizma; a rabinski poziv se prenosio s kolena na koleno bar sedam generacija unazad. Koliko je to nasleđe važno i koliko mu je veran? Svako kome ’leži’ Singerova proza, sigurno se uočio da je kod njega judaizam, i religioznost uopšte, vrlo pomerena van granica dogme. On je više mističar i potajni revolucionar. Čitajući njega i knjigu o njemu – pomišljamo da je on zapravo izvršio korekciju judaističke dogme, da nije ’srušio zakon’ već ga je na bolji način postavio. Pripovetke poput Fatalista, Greške, Strasti iskazuju i njegov lični stav, ne samo pripovedačev. Singer dečak, Singer čovek i Singer pisac se povezuju kroz jedinstvenu filozofiju, kao i uvek – nezaobilazne ćoškove patnji, emocija i erudicije, porodičnih recidiva i titule ’večiti stranac’.
U knjizi se kaže da, uprkos iritantnoj verskoj strogoći njegove porodice, ’’to neće sprečiti Singera da bude vernik, celog života će ponavljati kako veruje u Boga ali na svoj način’’. Otkriva nam Singera kao jevrejskog pisca koji nije izašao iz judaizma ali ga jeste ’ispravio’, kosmopolitizovani judaizam –to bi bila njegova (književna) religija. I uopšte, jevrejski misticizam je takav – ne toliko paranormalan koliko filozofski. Singer dečak i Singer čovek – spajaju se svakako kroz Singera pisca. Reklo bi se da je to i očekivano, kod svakog stvaraoca je tako, ali imajući u vidu njegov mitološko-simbolički svet proze često smo se pitali otkuda inspiracija za takve lajtmotive, ni realne ni irealne, kako bi Filip David rekao – na granici između dva sveta?
Florans Noavil citira Evelin Tevenar-Kan, koja je napisala možda jednu od najsuštastvenijih rečenica vezanih za njegovu prozu: ’’Iza figura koje su obeležile Singerovo detinjstvo stoji hor bezimenih ljudi iz štetla’’. To se na neki način čak može i naslutiti. Bezimeni hor, štetl, geto, Tore bez ikakvih ilustracija (jer pobožni Jevreji kakvi su Singerovi bili nisu pravili sebi idola niti kakva lika), rasprave o večitim pitanjima; to je detinjstvo, ali posle emigriranja u Ameriku on izjavljuje da se stalno iznova i iznova vraća u Krohmalovu ulicu broj 10 (koja više ne postoji). Demonologija je,dakle, začeta u Krohmalovoj 10.
Singerova poetika može stati u nekoliko pravih rečenica, a neke od njih je on sam izgovorio: ’’Od detinjstva sam znao da svet koji vidimo nije sve.’’ Kao što je znao da postoje tajne sile i da je Bog, po kabali, sve –’’i kamen na ulici, i miš na tavanu, i cipele na nogama’’, znao je još bolje, i to se kroz njegovu prozu očituje, da ’’Bog u izvesnim prilikama sadrži đavola!’’. Ako se pitamo o fantastici koju on izvrstno piše, o strukturi tih motiva i ideja, dovoljno će nam biti svedočanstvo koje u knjizi o Singeru čitamo:’’Snovi su mi bili ispunjeni demonima, utvarama, đavolima, mrtvacima’’. Singer-dečak i Singer-pisac, tako eksplicitni koreni.
Gde je Singer jevrejski, a gde svetski pisac? Hamsun, potvrđeni nacista, je izvršio presudan uticaj na njegov spisateljski poziv, romanom Glad. Jednom fantazmagoričnom Singeru je realistični Čehov omiljeni pisac pripovedaka, iako se nalaze na sasvim različitim stranama sveta književnosti. Posebni pasusi posvećeni su jidišu, jer Singer je pisao na ’ničjem jeziku’, na jeziku koji nije imao pravni status i čvrstu normu, ali je dobio nobelovca. Strah i jeza rata, američki Poljak jevrejskog porekla, panreligiozni nesuđeni rabin, pa još sve to na jidišu – nije bilo jednostavno. Pod takvim uslovima stvarati mitologiju koju čitaoci bez premišljanja prepoznaju.
Govorio je da nema dobrog romana koji je kosmopolitski na način da se ne vezuje ni za jednu kulturu. I bio je u pravu. Zato je Singer jevrejski pisac, a Grosman izraelski. Tačnije, Singer je uspeo da ostvari svoj ideal pisca – ambasadora svoje kulture, a da bude i građanin sveta.
Knjiga Florans Noavil nam sve sjajno otkriva kroz kratka poglavlja, i sugestivne podnaslove. Iz razgovora sa njegovim sinom Israelom, stiče se utisak da je bio još jedan u nizu njegovih junaka, apstraktan, u nekim momentima čak groteskno bezličan, ne manji i ne veći stranac od njegovih proznih junaka.
Kada ga opisuju kao donžuana, prisetimo se Mađioničara iz Lublina. Je li to, nekim delom, bio naš mag iz Leoncina? Junak iz romana na kraju vrlo religiozno završava, skoro kao svetac. Singer pak završava život sa uzvikom ’’nmah’’, demonskim bićem kojim su ga plašili kada je bio dete; zanimljivo, pošto je taj motiv vrlo prepoznatljiv za njegove pripovetke. Moguće da je nesvesni deo učinio svoje i pokazao odakle potiče sve ono što se književno izražavalo? U svakom slučaju, singerijanska mitologija ostaće neodoljivo na rubu fantazije i religije, a u svakom slučaju ’’onaj ko pripoveda i ko sluša nisu od ovog sveta’’.
Gutes Lesen, kao Gute Wohe za Šabat, u ovom i svim drugim svetovima!
Sajamska produkcija je, razume se, bila raznolika i ove godine, u svim žanrovima. Izdavač godine, sa simboličnim imenom - Arhipelag, čitaocima je u svom Moru knjiga ponudio najpre stranu prozu – A. Molinu, A. Stamatisa, K. Fuentesa, M. Kunderu, Đerđa Konrada, kapitalan roman neuobičajnog naslova Centralna Evropa – Vilijama Volmana, od domaćih su tu Mihajlo Pantić, Ratko Dangubić (poznat kao autor romana Nemački u 100 lekcija), najnoviju Jelenu Lengold (Pretesteriši me), esejistiku Svet oko nas i Berlin, itd. Svi znamo da 'apsolutni' čitaoci uživaju ne samo u delu već i u ’istorijskim tračevima’. Oni na neki način dopunjuju naše zanimanje za pisca, uprkos činjenici da je književnost na skali vrednosti odeljena od piščeve biografije. Dobra ilustracija za to je što Oskara Vajlda najviše pamtimo po anegdotama i sentencama - njegovu lucidnost čitamo van njegovih dela, više iz isečaka i tuđih zapisa.
Dve knjige koje će sigurno zaintrigirati našu književnu maštu jesu beležnice o Kafki i Singeru. Jozef Kafka, za čija dela se kaže da imaju ambijent košmara, naširoko su raščlanjena u knjizi Roberta Kalasa, gde autor poredi Proces i Zamak, oba romana zvanično nezavršena, ali sasvim zaokružena kao celine.
Dok je knjiga o Kafki pisana u maniru finog esejizma, ali ne impresionistički već bazirana na književnoteorijskoj i istorijskoj osnovi, o Singeru je biografska. Singer, kako počinje knjiga Florans Noavil, ne veruje u slučajnosti. Zato je verovatno da bi i slučajnost da se istovremeno pojavljuju knjiga o njemu i o Kafki, čiji kabalistički zamak dobro znamo proglasio kao znak. Uostalom, na njegovom grobu je greškom ugravirano ’’Noble’’ umesto ’’Nobel’’! Autorka se poigrava mogućnošću da se to šaljivi aristokrata u stvari javlja odnekud (ili podsmeva našoj neverici u znake?).
Jedinstven po svojoj fantastici, dibucima i tamnim silama koje igraju svuda okolo: pitali smo se sigurno kakav je to čovek pisao, i kakav ’tip Jevreja’ je to mogao stvoriti, tu čitavu mitologiju situacija i likova, koji kao svoj izvor imaju hasidsku književnost?
Porodica po majci – rabini, po ocu – hasidi, čak jedna od predaka učio od
Bal-Šem tova, začetnika hasidizma; a rabinski poziv se prenosio s kolena na koleno bar sedam generacija unazad. Koliko je to nasleđe važno i koliko mu je veran? Svako kome ’leži’ Singerova proza, sigurno se uočio da je kod njega judaizam, i religioznost uopšte, vrlo pomerena van granica dogme. On je više mističar i potajni revolucionar. Čitajući njega i knjigu o njemu – pomišljamo da je on zapravo izvršio korekciju judaističke dogme, da nije ’srušio zakon’ već ga je na bolji način postavio. Pripovetke poput Fatalista, Greške, Strasti iskazuju i njegov lični stav, ne samo pripovedačev. Singer dečak, Singer čovek i Singer pisac se povezuju kroz jedinstvenu filozofiju, kao i uvek – nezaobilazne ćoškove patnji, emocija i erudicije, porodičnih recidiva i titule ’večiti stranac’.
U knjizi se kaže da, uprkos iritantnoj verskoj strogoći njegove porodice, ’’to neće sprečiti Singera da bude vernik, celog života će ponavljati kako veruje u Boga ali na svoj način’’. Otkriva nam Singera kao jevrejskog pisca koji nije izašao iz judaizma ali ga jeste ’ispravio’, kosmopolitizovani judaizam –to bi bila njegova (književna) religija. I uopšte, jevrejski misticizam je takav – ne toliko paranormalan koliko filozofski. Singer dečak i Singer čovek – spajaju se svakako kroz Singera pisca. Reklo bi se da je to i očekivano, kod svakog stvaraoca je tako, ali imajući u vidu njegov mitološko-simbolički svet proze često smo se pitali otkuda inspiracija za takve lajtmotive, ni realne ni irealne, kako bi Filip David rekao – na granici između dva sveta?
Florans Noavil citira Evelin Tevenar-Kan, koja je napisala možda jednu od najsuštastvenijih rečenica vezanih za njegovu prozu: ’’Iza figura koje su obeležile Singerovo detinjstvo stoji hor bezimenih ljudi iz štetla’’. To se na neki način čak može i naslutiti. Bezimeni hor, štetl, geto, Tore bez ikakvih ilustracija (jer pobožni Jevreji kakvi su Singerovi bili nisu pravili sebi idola niti kakva lika), rasprave o večitim pitanjima; to je detinjstvo, ali posle emigriranja u Ameriku on izjavljuje da se stalno iznova i iznova vraća u Krohmalovu ulicu broj 10 (koja više ne postoji). Demonologija je,dakle, začeta u Krohmalovoj 10.
Singerova poetika može stati u nekoliko pravih rečenica, a neke od njih je on sam izgovorio: ’’Od detinjstva sam znao da svet koji vidimo nije sve.’’ Kao što je znao da postoje tajne sile i da je Bog, po kabali, sve –’’i kamen na ulici, i miš na tavanu, i cipele na nogama’’, znao je još bolje, i to se kroz njegovu prozu očituje, da ’’Bog u izvesnim prilikama sadrži đavola!’’. Ako se pitamo o fantastici koju on izvrstno piše, o strukturi tih motiva i ideja, dovoljno će nam biti svedočanstvo koje u knjizi o Singeru čitamo:’’Snovi su mi bili ispunjeni demonima, utvarama, đavolima, mrtvacima’’. Singer-dečak i Singer-pisac, tako eksplicitni koreni.
Gde je Singer jevrejski, a gde svetski pisac? Hamsun, potvrđeni nacista, je izvršio presudan uticaj na njegov spisateljski poziv, romanom Glad. Jednom fantazmagoričnom Singeru je realistični Čehov omiljeni pisac pripovedaka, iako se nalaze na sasvim različitim stranama sveta književnosti. Posebni pasusi posvećeni su jidišu, jer Singer je pisao na ’ničjem jeziku’, na jeziku koji nije imao pravni status i čvrstu normu, ali je dobio nobelovca. Strah i jeza rata, američki Poljak jevrejskog porekla, panreligiozni nesuđeni rabin, pa još sve to na jidišu – nije bilo jednostavno. Pod takvim uslovima stvarati mitologiju koju čitaoci bez premišljanja prepoznaju.
Govorio je da nema dobrog romana koji je kosmopolitski na način da se ne vezuje ni za jednu kulturu. I bio je u pravu. Zato je Singer jevrejski pisac, a Grosman izraelski. Tačnije, Singer je uspeo da ostvari svoj ideal pisca – ambasadora svoje kulture, a da bude i građanin sveta.
Knjiga Florans Noavil nam sve sjajno otkriva kroz kratka poglavlja, i sugestivne podnaslove. Iz razgovora sa njegovim sinom Israelom, stiče se utisak da je bio još jedan u nizu njegovih junaka, apstraktan, u nekim momentima čak groteskno bezličan, ne manji i ne veći stranac od njegovih proznih junaka.
Kada ga opisuju kao donžuana, prisetimo se Mađioničara iz Lublina. Je li to, nekim delom, bio naš mag iz Leoncina? Junak iz romana na kraju vrlo religiozno završava, skoro kao svetac. Singer pak završava život sa uzvikom ’’nmah’’, demonskim bićem kojim su ga plašili kada je bio dete; zanimljivo, pošto je taj motiv vrlo prepoznatljiv za njegove pripovetke. Moguće da je nesvesni deo učinio svoje i pokazao odakle potiče sve ono što se književno izražavalo? U svakom slučaju, singerijanska mitologija ostaće neodoljivo na rubu fantazije i religije, a u svakom slučaju ’’onaj ko pripoveda i ko sluša nisu od ovog sveta’’.
Gutes Lesen, kao Gute Wohe za Šabat, u ovom i svim drugim svetovima!
Vidi pod Ljubav I Njeno telo zna, D. Grosman (preveo D. Albahari), Arhipelag, 2009
CORPUS DELICTI
’’Izvanredno pojačavanje moga Ja (pomoću fantazme) , prigušeno nesvesno. Ovo zadovoljstvo može da bude kazano. Otuda dolazi kritika.’’ R.Bart
Knjiga koja je dala ovu jednostavno objašnjenje (pozitivne) kritike zove se Zadovoljstvo u tekstu. Kritika se neretko shvata gotovo kao nepotrebna. Pišu se knjige o knjigama, često veće od samih književnih dela koje obrađuju, izrađuju se disertacije na tumačenjima tumačenja o raznim pitanjima, i sve to izgleda apstraktno. Ponekad je sva ta kritika kritike toliko napadna da uveri u neupotrebljivost pisanja takvih tekstova. Tada, u trenucima dvojbe, postavlja se sasvim ozbiljno pitanje: Čemu, zaista, služi kritika?
Pored brojnih duhovitih/satiričkih objašnjenja (jedno od njih je i tekst Boška Tomaševića koj je izašao u zrenjaninskoj Ulaznici, 2009), teorijskih knjiga o toj temi, nihilizma koji, uglavnom pesnici, pokušavaju da sprovedu, Bartova definicija umiruje sve ostale. Pogrešno je tražiti u kritici ’savete za pisanje’ jer se upravo tu svodi na neupotrebljivu.
Zadatak kritike jeste približavanje teksta i skretanje pažnje na neke pojedinosti koje su izazvale zadovoljstvo. Potrebno je podsetiti se i jednog pasusa iz članka prof. dr Biljane Dojčinović-Nešić, gde ova kritičarka objašnjava sledeće: ’’U stvarima iz spoljnjeg sveta, običnog života, svakodnevice, praktične sfere, rado razlikujemo odluke za koje smatramo da ih donosimo razumom, od onih koje, verujemo, prepuštamo izboru srca. Književnost nas stalno iznova uverava da je ta podela zabluda, da su naše odluke uvek mešovite.(...)Jedino što pouzdano znam jeste da sve što hoću valjano da raščinim, treba prvo da me opčini. Prepoznavanje onoga što čini dobru knjigu izaziva ’’talas u ...umu, uzbuđenje, emociju, pokret duha« o kojima govori Apdajk. (...)To je prepoznavanje koje se najtačnije transkribuje upravo uzvikom divljenja: Hej.’’ Još jedan od takvih pisaca je pred nama.
David Grosman poznat je kod nas od ranije sa svojim delima Lavlji med i Žuti vetar, a od ove godine dostupan je na našem jeziku sa još dva dela. Roman koji mu je doneo svetsku slavu, Someone to run with, još uvek čeka svoj prevod.
Ovaj pisac je, čini se, pravcati predstavnik Izraela. Pišući o istorijskom stradanju, on stvara Vidi pod: Ljubav, gde prepliće svetove i vremena; pišući o telesnosti i emocijama, nezavisnim od istorije i stradanja, stvara Njeno telo zna. Ove dve knjige dokaz su visokog umeća stvaranja različitih vizura Izraela (ali i univerzuma), zato je očekivano da baš Grosman bude izraelski kandidat za Nobelovu nagradu. Kada govorimo o Izraelu, ne možemo izbeći istorijat nastanka države i društvena pitanja koja su tome prethodila. Nastanak ove zemlje ide zajedno i sa Biblijom i sa holokaustom. Možemo početi od strogo istorijskih činjenica,preko Biblije, mitologije, književnika koji su delovali na tom prostoru (ili vezani za taj prostor) i davali svoja objašnjenja, o impresivnim traumama i fatalnim greškama, o teokratskoj patnji i istrajanju. Grosmanova proza ne obiluje singerovskim fantazijama i dibucima, on je pisac savremenog Izraela i njegov idejni sistem je upravo mešavina aktuelnosti i tradicije, koje se u toj kulturi, možda toliko kao ni u jednoj drugoj, prožimaju.
Šta bi Grosman rekao Adornu? Odgovor na to pitanje dat je, indirektno, u časopisu Poetics today: ’’…Auschwitz should have that kind of Mount Sinai effect on an artist. It is the revelation of unintelligible evil, spoken by a burning bush that actually burned everything in sight that was Jewish. (…) Here, in the post-Holocaust imagination, art is possible and necessary’’.
Ova autorka, Thane Rosenbaum, kaže da je Aušvic nezamisliv I da zato piscu ostaje samo fikcija, ali i da je piščeva privilegija upravo magija imaginacije. To isto nalazimo kod Grosmanove, inače vrlo delikatne, junakinje Ajale: ‘’Holokaust je neprevodiv’’, ali pisanje I priča su mogući. U samom romanu Vidi pod: Ljubav imamo čak tri pisca u igri – Momik, Vaserman I Bruno Šulc. Imamo I bizarnog čitaoca, Nemca Najgela, lika izvitoperene I obrnute mašte. Čitali smo mnoge pisce holokausta, među njima I srpsko-jevrejske poput Kiša, Tišme, Albaharija, F. Davida, Đ. Lebovića, sa manje ili više autobiografske podloge, I zato nam je poznat oksimoron da književnost prenosi ono što se jezikom ne može preneti. U čemu je posebnost Grosmanovog jezika?
Osim što poklanja pažnju minijaturnim opisima, vrlo lirično, što njegovi junaci ’razmišljaju glasno’ (Momik jednako kao Šaul), na nivou rečenice uočavamo unutrašnja stanja, uznemirenja ili kompleksne odnose. Možemo kao primere uzeti opet Momika I Šaula, ili pak kćerku koja Njeno telo zna završava lapidarnom ispovešću o svojoj majci I njihovim emocijama,u dugačkim umetnutim rečenicama. U noveli Opsesija, Šaulova ljubomora naširoko je prikazana, velikim talentom za minuciozne psihološke detalje, što se opet nadovezuje na vrhunsko manipulisanje motivom opsesije koji srećemo I kod Momika, vezano za amanet koji mu je ostavljen. Iako zadeluje na mahove iluzorno u traganju i povezanosti sa Brunom (’’Reč je o njemu, ali i o meni, o mojoj porodici i onome što nam je Zver učinila’’), Momik je jasan junak, dete preživelih žrtava, i samim tim – žrtva. Moglo bi se reći da je on nosilac onoga što se kod Jevreja naziva ’prokletstvo pamćenja’, ili prokletstvo tradicije. Grosman prodire u problem traume nezaboravljanja jer to nije obična trauma: kaže se da je u jevrejskom društvu to prevazišlo iskustvo pojedinca i postalo kolektivna podsvest, neuroza koja se nasleđuje (Johanna Baum, A Literary Analysis of Tramatic Neurosis in Israeli Society: David Grossman's See Under Love, Other voices, feb. 2000). Paralelizam žive stvarnosti sa živom prošlošću, postoji ono Tamo i ono Ovde i da to Tamo određuje pojam Jevrejina, nacista ne može biti pisac jer ništa ne oseća (uporedimo i lirične pripovetke Bruna Šulca), ljubav je suprotna temi romana a roman se ironijski nemoćno zove Vidi pod: Ljubav, i na kraju – rečnik, sve to daje posebnost Grosmanove obrade. Leksikon na kraju predstavlja apendiks romanu, sumiranje konkretnih, simboličkih I emocionalnih fakata o holokaustu, moderni postupak lišen hronološke zamornosti i topike prikazivanja stradanja. Krik je jedna od odrednica, ne spominje Munka iako se naslućuje da je tu negde baš taj Krik, jer jedno je sigurno: to je slika sa koje se zvuk čuje. Osim u svom remek-romanu, Grosman je I kroz Njeno telo zna doprineo percipiranju Izraela, zemlje koja je stvorena geslom ’’Ako nešto želiš onda to više nije san’’. On pruža nenametljivi putopis kroz taj prostor, pa će jedan junak nazvati grad Ejlat divljinom – jer je najjužnije mesto u zemlji I na neki način razbija osećaj zajednice. U ovim novelama, za razliku od romana, telesnost zauzima važno mesto, oslobađanje čula, i samoj prozi diktira takav jezik.’’Telo ima sopstveno shvatanje, nije više podređeno umu, telo je divno’’, kako kaže jedna junakinja. Drugačije u odnosu na čuvene Manekene Bruna Šulca.
Misija ispunjena, rekao je Gec, ili Majer, svejedno.
’’Izvanredno pojačavanje moga Ja (pomoću fantazme) , prigušeno nesvesno. Ovo zadovoljstvo može da bude kazano. Otuda dolazi kritika.’’ R.Bart
Knjiga koja je dala ovu jednostavno objašnjenje (pozitivne) kritike zove se Zadovoljstvo u tekstu. Kritika se neretko shvata gotovo kao nepotrebna. Pišu se knjige o knjigama, često veće od samih književnih dela koje obrađuju, izrađuju se disertacije na tumačenjima tumačenja o raznim pitanjima, i sve to izgleda apstraktno. Ponekad je sva ta kritika kritike toliko napadna da uveri u neupotrebljivost pisanja takvih tekstova. Tada, u trenucima dvojbe, postavlja se sasvim ozbiljno pitanje: Čemu, zaista, služi kritika?
Pored brojnih duhovitih/satiričkih objašnjenja (jedno od njih je i tekst Boška Tomaševića koj je izašao u zrenjaninskoj Ulaznici, 2009), teorijskih knjiga o toj temi, nihilizma koji, uglavnom pesnici, pokušavaju da sprovedu, Bartova definicija umiruje sve ostale. Pogrešno je tražiti u kritici ’savete za pisanje’ jer se upravo tu svodi na neupotrebljivu.
Zadatak kritike jeste približavanje teksta i skretanje pažnje na neke pojedinosti koje su izazvale zadovoljstvo. Potrebno je podsetiti se i jednog pasusa iz članka prof. dr Biljane Dojčinović-Nešić, gde ova kritičarka objašnjava sledeće: ’’U stvarima iz spoljnjeg sveta, običnog života, svakodnevice, praktične sfere, rado razlikujemo odluke za koje smatramo da ih donosimo razumom, od onih koje, verujemo, prepuštamo izboru srca. Književnost nas stalno iznova uverava da je ta podela zabluda, da su naše odluke uvek mešovite.(...)Jedino što pouzdano znam jeste da sve što hoću valjano da raščinim, treba prvo da me opčini. Prepoznavanje onoga što čini dobru knjigu izaziva ’’talas u ...umu, uzbuđenje, emociju, pokret duha« o kojima govori Apdajk. (...)To je prepoznavanje koje se najtačnije transkribuje upravo uzvikom divljenja: Hej.’’ Još jedan od takvih pisaca je pred nama.
David Grosman poznat je kod nas od ranije sa svojim delima Lavlji med i Žuti vetar, a od ove godine dostupan je na našem jeziku sa još dva dela. Roman koji mu je doneo svetsku slavu, Someone to run with, još uvek čeka svoj prevod.
Ovaj pisac je, čini se, pravcati predstavnik Izraela. Pišući o istorijskom stradanju, on stvara Vidi pod: Ljubav, gde prepliće svetove i vremena; pišući o telesnosti i emocijama, nezavisnim od istorije i stradanja, stvara Njeno telo zna. Ove dve knjige dokaz su visokog umeća stvaranja različitih vizura Izraela (ali i univerzuma), zato je očekivano da baš Grosman bude izraelski kandidat za Nobelovu nagradu. Kada govorimo o Izraelu, ne možemo izbeći istorijat nastanka države i društvena pitanja koja su tome prethodila. Nastanak ove zemlje ide zajedno i sa Biblijom i sa holokaustom. Možemo početi od strogo istorijskih činjenica,preko Biblije, mitologije, književnika koji su delovali na tom prostoru (ili vezani za taj prostor) i davali svoja objašnjenja, o impresivnim traumama i fatalnim greškama, o teokratskoj patnji i istrajanju. Grosmanova proza ne obiluje singerovskim fantazijama i dibucima, on je pisac savremenog Izraela i njegov idejni sistem je upravo mešavina aktuelnosti i tradicije, koje se u toj kulturi, možda toliko kao ni u jednoj drugoj, prožimaju.
Šta bi Grosman rekao Adornu? Odgovor na to pitanje dat je, indirektno, u časopisu Poetics today: ’’…Auschwitz should have that kind of Mount Sinai effect on an artist. It is the revelation of unintelligible evil, spoken by a burning bush that actually burned everything in sight that was Jewish. (…) Here, in the post-Holocaust imagination, art is possible and necessary’’.
Ova autorka, Thane Rosenbaum, kaže da je Aušvic nezamisliv I da zato piscu ostaje samo fikcija, ali i da je piščeva privilegija upravo magija imaginacije. To isto nalazimo kod Grosmanove, inače vrlo delikatne, junakinje Ajale: ‘’Holokaust je neprevodiv’’, ali pisanje I priča su mogući. U samom romanu Vidi pod: Ljubav imamo čak tri pisca u igri – Momik, Vaserman I Bruno Šulc. Imamo I bizarnog čitaoca, Nemca Najgela, lika izvitoperene I obrnute mašte. Čitali smo mnoge pisce holokausta, među njima I srpsko-jevrejske poput Kiša, Tišme, Albaharija, F. Davida, Đ. Lebovića, sa manje ili više autobiografske podloge, I zato nam je poznat oksimoron da književnost prenosi ono što se jezikom ne može preneti. U čemu je posebnost Grosmanovog jezika?
Osim što poklanja pažnju minijaturnim opisima, vrlo lirično, što njegovi junaci ’razmišljaju glasno’ (Momik jednako kao Šaul), na nivou rečenice uočavamo unutrašnja stanja, uznemirenja ili kompleksne odnose. Možemo kao primere uzeti opet Momika I Šaula, ili pak kćerku koja Njeno telo zna završava lapidarnom ispovešću o svojoj majci I njihovim emocijama,u dugačkim umetnutim rečenicama. U noveli Opsesija, Šaulova ljubomora naširoko je prikazana, velikim talentom za minuciozne psihološke detalje, što se opet nadovezuje na vrhunsko manipulisanje motivom opsesije koji srećemo I kod Momika, vezano za amanet koji mu je ostavljen. Iako zadeluje na mahove iluzorno u traganju i povezanosti sa Brunom (’’Reč je o njemu, ali i o meni, o mojoj porodici i onome što nam je Zver učinila’’), Momik je jasan junak, dete preživelih žrtava, i samim tim – žrtva. Moglo bi se reći da je on nosilac onoga što se kod Jevreja naziva ’prokletstvo pamćenja’, ili prokletstvo tradicije. Grosman prodire u problem traume nezaboravljanja jer to nije obična trauma: kaže se da je u jevrejskom društvu to prevazišlo iskustvo pojedinca i postalo kolektivna podsvest, neuroza koja se nasleđuje (Johanna Baum, A Literary Analysis of Tramatic Neurosis in Israeli Society: David Grossman's See Under Love, Other voices, feb. 2000). Paralelizam žive stvarnosti sa živom prošlošću, postoji ono Tamo i ono Ovde i da to Tamo određuje pojam Jevrejina, nacista ne može biti pisac jer ništa ne oseća (uporedimo i lirične pripovetke Bruna Šulca), ljubav je suprotna temi romana a roman se ironijski nemoćno zove Vidi pod: Ljubav, i na kraju – rečnik, sve to daje posebnost Grosmanove obrade. Leksikon na kraju predstavlja apendiks romanu, sumiranje konkretnih, simboličkih I emocionalnih fakata o holokaustu, moderni postupak lišen hronološke zamornosti i topike prikazivanja stradanja. Krik je jedna od odrednica, ne spominje Munka iako se naslućuje da je tu negde baš taj Krik, jer jedno je sigurno: to je slika sa koje se zvuk čuje. Osim u svom remek-romanu, Grosman je I kroz Njeno telo zna doprineo percipiranju Izraela, zemlje koja je stvorena geslom ’’Ako nešto želiš onda to više nije san’’. On pruža nenametljivi putopis kroz taj prostor, pa će jedan junak nazvati grad Ejlat divljinom – jer je najjužnije mesto u zemlji I na neki način razbija osećaj zajednice. U ovim novelama, za razliku od romana, telesnost zauzima važno mesto, oslobađanje čula, i samoj prozi diktira takav jezik.’’Telo ima sopstveno shvatanje, nije više podređeno umu, telo je divno’’, kako kaže jedna junakinja. Drugačije u odnosu na čuvene Manekene Bruna Šulca.
Misija ispunjena, rekao je Gec, ili Majer, svejedno.
Tesla, portret među maskama, V. Pištalo, Agora, 2008
TRILO(LO)GIJA O METAFIZICI
’’Tabanima je osećao brujanje planeta koje sva bića imitiraju’’
Citat iz NIN-ovog romana za 2008. godinu može objasniti razlog zašto je o Nikoli Tesli uopšte pisano pod okriljem književnost, a rezime je dao sam pisac na kraju: ovo je roman učenja i zaboravljanja. Ne samo što je pisac gradio roman na činjenicama iz Teslinog naučnog i ličnog života, već i zato što se čitalac nalazi pred posebnim zahtevom u materiji koja nije književna u totalnoj meri. Učenje se odnosi na sve ono što o naučniku znamo i ne znamo, o patentima i njegovom implicitnom povezanošću sa nekim društvenim i idejnim pokretima (nadrealizam, futurizam), a zaboravljanje je sve ono što iščezne ’čitaocu- laiku’ i ostane samo čitalački kostur. Upravo je to i mera po kojoj je Pištalovo delo roman a ne naučnopopularna biografija poznate ličnosti.
Biografija ograničava, ali upravo je draž u slobodi koju je neophodno stvoriti da bi delo bilo književno ostvareno. Ovaj roman spaja naučne i knjiške istine i ne bi postojao da je zanemarena bilo koja od te dve. Ne može ga čitati svako, ni svaki naučnik ni svaki čitalac/filolog, jer je potrebna posebna spremnost: na jednu stvarnu ličnost - po kojoj nosi ime fizička jedinica, američka muzička grupa i beogradski aerodrom, i koja je srpsko-hrvatski predmet spora i političkog manipulisanja. S druge strane imamo jedno umetničko iskakanje iz svih činjenica i predrasuda kojim raspolažemo. Pištalov Tesla je nepretenciozan da bude bilo šta sem onoga što je bio – neobična ličnost, kako se u jednom dijalogu u romanu i kaže, i ne samo kaže – njegov lik je umnogome izgrađen tako. Ako bismo se poslužili književnoteorijskom argumentacijom, ne bismo zaobišli Lotmana i njegovu definiciju ’’Ideja dela je u strukturi’’, tako je i ideja neobične ličnosti izneta kroz splet knjige. Nagoveštaj je dat već u prvom delu trilogije gde Tesla dečak ’pati’ od slika koje mu nadolaze i koje su, kako on kaže bratu, ’’najstrašnije od svega’’.
Roman je iznet u prilično intimističkoj
vizuri (prof. dr Tihomir Brajović), što i
daje aristički ton štivu i postavlja knjigu i kao naučnu i kao oniričku biografiju.
Šta bi približno značio taj onirizam? Jednostavno kazano, u odnosu na Milenijum u Beogradu, stil u Tesli je mekši, priča obimnija i imaginarnija. Imaginarnost i činjenice ne idu zajedno, ali se kod romana svakako to menja, i tu dolazi do izražaja upravo (opet lotmanovska) nemogućnost prepričavanja dela. Stileme i jezičke varijable se ne mogu prepričati ’običnim jezikom’ biografije. Pisac nam približava pojedinosti iz naučnikovog okruženja, spajajući zato i vrlo zanimljivu podudarnost nadrealističkog časopisa ’’Nemoguće’’, Bretonovog pokreta i Tesle koji se u tom pokretu prepoznao. Pištalova proza prepoznatljiva je ovde po poetskom poentiranju i uopšte po liričnim konstrukcijama. Ostaju u pamćenju i neki opisi fizičara Edisona.
Onirizam se ogleda u temama koje pokreće Teslin lik. Njegova otkrića i uopšte rad u fizici više su važni kao okvir a manje kao faktografija, posebno kada se uzme u obzir tema stvaralačke energije. Stvaralačku energiju je Tesla, prema nekim izvorima, doživljavao kao erotski snažnu, supstituentsku, i tako svoj seksualizam pomera u korist stvaranja. Najeskplicitniji primer je dijalog u kome kaže da ’’nema veće sreće od otkrića’’, dok njegov prijatelj euforično govori o svojim erotskim ’otkrićima’. Tu je Teslin lik izmešten iz pojma čoveka od krvi i mesa, iako se na drugim mestima pojavljuje upravo kao običan čovek, ne izumitelj već dečak, sin, kolega. Čini se da je, ako bi se posmatralo u najgrubljim crtama, njegov lik baziran na suprostavljanju nagona stvaranje: erotizam. Iako pod eros spada i stvaralačka snaga, i snaga uopšte, ovde je ta opozicija seksualizma i nauke vrlo uočljva.
Čitljivost romanu daju između ostalog i kratka poglavlja, a pažnju najverovatnije drži priča o naučniku koja je ipak lišena toposa usamljeništva i neuklopljenosti (pandan alijenaciji i kvazi-alijenaciji u savremenim ’cyber’ romanima), bolećive različitosti, sete i sličnog. Svakako, čitljivost ne treba poistovetiti sa apsolutnom pitkošću, jer je roman prema mišljenju čitalaca koji uživaju u jezičkom karambolu čak opisan kao realistički! Sasvim je moguće da biografski element u ovom slučaju otežava poetiku, ali je nikako ne smešta u jezički nevešta dela. Slobodna impresija bila bi da Pištalova rečenica ovde traži red-po-red čitanje.
Milenijum je odsečniji i konkretniji; Tesla je raspršen ali sveobuhvatniji, čitav ljudski vek u fragmentima, sa fantazmama koje čine to življenje. Tesla, štaviše, insistira na fantazmama. Otuda i motiv koji je Pištalo elegantno provukao – brat Dane, preminuo još kao dečak, koji Teslu prati sve do časa smrti kada se i knjiga fizički završava Danetovim rečima: ’’Znaš li priču o sijamskim blizancima, brate?’’
Milenijum već u naslovu sadrži ironiju, dok Tesla već od naslova razotkriva. Istovremeno, Milenijum je verovatno jedan od najvrsnijih romana ’’iz oblasti’’ tranzicije i aktuelnih događaja u Srbiji. Postupak koji Pištalo u njemu koristi, između mitologizovanja i stvarnosnog, daleko je bolji od ’neosocrealizma’ koji se sreće sve češće u sveopštoj opsesiji devedesetim (možda bi trebalo konstatovati mazohističko-patološku ljubav prema tom periodu?). Tesla je jedan dobro napisani biografski roman, ništa manje i ništa više od toga (prof. Tihomir Brajović), ipak ono što daje vrednost jesu anegdote koje nisu odvojene od strukture već utkane u nju funkcionalno. Tesla ostavlja utisak lelujavosti jezika, i likova, što ne mora biti negativno, ali ako se uporedi sa Grosmanovim romanom Vidi pod: Ljubav dolazimo do sledeće situacije. Profesor Brajović primećuje da ’’iako je u mnogo čemu nesvakidašnja figura izumitelja naizmenične struje možda nudila upravo takvu uzbudljivu mogućnost, autor Tesle nije, međutim, ovo dvojstvo doveo do granica potpunog individualnog osporavanja socijalno-istorijske stvarnosti i iskoračenja u prostore (ne)mogućih svetova slobodnog unutrašnjeg postojanja, kakvo je, recimo, prisutno u fantazmatskom slikanju tragičnog sudbinskog puta Bruna Šulca u već čuvenom romanu Davida Grosmana Videti pod: Ljubav’’. To je nesumnjivo. Biografija Bruna Šulca i Nikole Tesle pisane su pod različitim poetičkim pretpostavkama, gde je Grosman otišao dalje, dopunjujući sudbinu poljsko-jevrejskog pisca sa kaleidoskopom istorije, sadašnjosti, tzv. kolektivne podsvesti izraelskog društva, krunišući delo leksikonom koji je, u najmanju ruku, ključ za razumevanje romana. Holokaust kod Grosmana upravo dobija svoj metafizički oblik; on spaja sudbine – društva, pojedinaca, pisca. To čini njegovu remek-vrednost. Tesla je, jednostavno, drugačije pisana biografija, a počiva na drugačijem svetu od Grosmanovog, i mnoge (društvene) ideje su načete i nagoveštene, ali ne do kraja iznesene.
’’Skini masku!’’, to je jedna od rečenica iz poslednjih redova romana, to je možda i dobar razlog za čitanje, jer negde među njegovim maskama, raznoraznim istorijskim tračevima, zasigurno se krije i neki razliveni portret. Hoće li taj portret jedan istoričar kao Vladimir Pištalo uspeti da dokuči i pokaže čitaocima – važno je samo donekle jer u književnosti, kao što dobro znamo, lepota predstavlja uživanje u oblicima. Ti oblici u Tesli su najviše primetni kroz fragmentarnost naracije, iscepkane epizode, tehnički lakše čitljive ali i simolički značajne: koliko još kockica mozaika fali da bi portret odista bio jasan?
’’Tabanima je osećao brujanje planeta koje sva bića imitiraju’’
Citat iz NIN-ovog romana za 2008. godinu može objasniti razlog zašto je o Nikoli Tesli uopšte pisano pod okriljem književnost, a rezime je dao sam pisac na kraju: ovo je roman učenja i zaboravljanja. Ne samo što je pisac gradio roman na činjenicama iz Teslinog naučnog i ličnog života, već i zato što se čitalac nalazi pred posebnim zahtevom u materiji koja nije književna u totalnoj meri. Učenje se odnosi na sve ono što o naučniku znamo i ne znamo, o patentima i njegovom implicitnom povezanošću sa nekim društvenim i idejnim pokretima (nadrealizam, futurizam), a zaboravljanje je sve ono što iščezne ’čitaocu- laiku’ i ostane samo čitalački kostur. Upravo je to i mera po kojoj je Pištalovo delo roman a ne naučnopopularna biografija poznate ličnosti.
Biografija ograničava, ali upravo je draž u slobodi koju je neophodno stvoriti da bi delo bilo književno ostvareno. Ovaj roman spaja naučne i knjiške istine i ne bi postojao da je zanemarena bilo koja od te dve. Ne može ga čitati svako, ni svaki naučnik ni svaki čitalac/filolog, jer je potrebna posebna spremnost: na jednu stvarnu ličnost - po kojoj nosi ime fizička jedinica, američka muzička grupa i beogradski aerodrom, i koja je srpsko-hrvatski predmet spora i političkog manipulisanja. S druge strane imamo jedno umetničko iskakanje iz svih činjenica i predrasuda kojim raspolažemo. Pištalov Tesla je nepretenciozan da bude bilo šta sem onoga što je bio – neobična ličnost, kako se u jednom dijalogu u romanu i kaže, i ne samo kaže – njegov lik je umnogome izgrađen tako. Ako bismo se poslužili književnoteorijskom argumentacijom, ne bismo zaobišli Lotmana i njegovu definiciju ’’Ideja dela je u strukturi’’, tako je i ideja neobične ličnosti izneta kroz splet knjige. Nagoveštaj je dat već u prvom delu trilogije gde Tesla dečak ’pati’ od slika koje mu nadolaze i koje su, kako on kaže bratu, ’’najstrašnije od svega’’.
Roman je iznet u prilično intimističkoj
vizuri (prof. dr Tihomir Brajović), što i
daje aristički ton štivu i postavlja knjigu i kao naučnu i kao oniričku biografiju.
Šta bi približno značio taj onirizam? Jednostavno kazano, u odnosu na Milenijum u Beogradu, stil u Tesli je mekši, priča obimnija i imaginarnija. Imaginarnost i činjenice ne idu zajedno, ali se kod romana svakako to menja, i tu dolazi do izražaja upravo (opet lotmanovska) nemogućnost prepričavanja dela. Stileme i jezičke varijable se ne mogu prepričati ’običnim jezikom’ biografije. Pisac nam približava pojedinosti iz naučnikovog okruženja, spajajući zato i vrlo zanimljivu podudarnost nadrealističkog časopisa ’’Nemoguće’’, Bretonovog pokreta i Tesle koji se u tom pokretu prepoznao. Pištalova proza prepoznatljiva je ovde po poetskom poentiranju i uopšte po liričnim konstrukcijama. Ostaju u pamćenju i neki opisi fizičara Edisona.
Onirizam se ogleda u temama koje pokreće Teslin lik. Njegova otkrića i uopšte rad u fizici više su važni kao okvir a manje kao faktografija, posebno kada se uzme u obzir tema stvaralačke energije. Stvaralačku energiju je Tesla, prema nekim izvorima, doživljavao kao erotski snažnu, supstituentsku, i tako svoj seksualizam pomera u korist stvaranja. Najeskplicitniji primer je dijalog u kome kaže da ’’nema veće sreće od otkrića’’, dok njegov prijatelj euforično govori o svojim erotskim ’otkrićima’. Tu je Teslin lik izmešten iz pojma čoveka od krvi i mesa, iako se na drugim mestima pojavljuje upravo kao običan čovek, ne izumitelj već dečak, sin, kolega. Čini se da je, ako bi se posmatralo u najgrubljim crtama, njegov lik baziran na suprostavljanju nagona stvaranje: erotizam. Iako pod eros spada i stvaralačka snaga, i snaga uopšte, ovde je ta opozicija seksualizma i nauke vrlo uočljva.
Čitljivost romanu daju između ostalog i kratka poglavlja, a pažnju najverovatnije drži priča o naučniku koja je ipak lišena toposa usamljeništva i neuklopljenosti (pandan alijenaciji i kvazi-alijenaciji u savremenim ’cyber’ romanima), bolećive različitosti, sete i sličnog. Svakako, čitljivost ne treba poistovetiti sa apsolutnom pitkošću, jer je roman prema mišljenju čitalaca koji uživaju u jezičkom karambolu čak opisan kao realistički! Sasvim je moguće da biografski element u ovom slučaju otežava poetiku, ali je nikako ne smešta u jezički nevešta dela. Slobodna impresija bila bi da Pištalova rečenica ovde traži red-po-red čitanje.
Milenijum je odsečniji i konkretniji; Tesla je raspršen ali sveobuhvatniji, čitav ljudski vek u fragmentima, sa fantazmama koje čine to življenje. Tesla, štaviše, insistira na fantazmama. Otuda i motiv koji je Pištalo elegantno provukao – brat Dane, preminuo još kao dečak, koji Teslu prati sve do časa smrti kada se i knjiga fizički završava Danetovim rečima: ’’Znaš li priču o sijamskim blizancima, brate?’’
Milenijum već u naslovu sadrži ironiju, dok Tesla već od naslova razotkriva. Istovremeno, Milenijum je verovatno jedan od najvrsnijih romana ’’iz oblasti’’ tranzicije i aktuelnih događaja u Srbiji. Postupak koji Pištalo u njemu koristi, između mitologizovanja i stvarnosnog, daleko je bolji od ’neosocrealizma’ koji se sreće sve češće u sveopštoj opsesiji devedesetim (možda bi trebalo konstatovati mazohističko-patološku ljubav prema tom periodu?). Tesla je jedan dobro napisani biografski roman, ništa manje i ništa više od toga (prof. Tihomir Brajović), ipak ono što daje vrednost jesu anegdote koje nisu odvojene od strukture već utkane u nju funkcionalno. Tesla ostavlja utisak lelujavosti jezika, i likova, što ne mora biti negativno, ali ako se uporedi sa Grosmanovim romanom Vidi pod: Ljubav dolazimo do sledeće situacije. Profesor Brajović primećuje da ’’iako je u mnogo čemu nesvakidašnja figura izumitelja naizmenične struje možda nudila upravo takvu uzbudljivu mogućnost, autor Tesle nije, međutim, ovo dvojstvo doveo do granica potpunog individualnog osporavanja socijalno-istorijske stvarnosti i iskoračenja u prostore (ne)mogućih svetova slobodnog unutrašnjeg postojanja, kakvo je, recimo, prisutno u fantazmatskom slikanju tragičnog sudbinskog puta Bruna Šulca u već čuvenom romanu Davida Grosmana Videti pod: Ljubav’’. To je nesumnjivo. Biografija Bruna Šulca i Nikole Tesle pisane su pod različitim poetičkim pretpostavkama, gde je Grosman otišao dalje, dopunjujući sudbinu poljsko-jevrejskog pisca sa kaleidoskopom istorije, sadašnjosti, tzv. kolektivne podsvesti izraelskog društva, krunišući delo leksikonom koji je, u najmanju ruku, ključ za razumevanje romana. Holokaust kod Grosmana upravo dobija svoj metafizički oblik; on spaja sudbine – društva, pojedinaca, pisca. To čini njegovu remek-vrednost. Tesla je, jednostavno, drugačije pisana biografija, a počiva na drugačijem svetu od Grosmanovog, i mnoge (društvene) ideje su načete i nagoveštene, ali ne do kraja iznesene.
’’Skini masku!’’, to je jedna od rečenica iz poslednjih redova romana, to je možda i dobar razlog za čitanje, jer negde među njegovim maskama, raznoraznim istorijskim tračevima, zasigurno se krije i neki razliveni portret. Hoće li taj portret jedan istoričar kao Vladimir Pištalo uspeti da dokuči i pokaže čitaocima – važno je samo donekle jer u književnosti, kao što dobro znamo, lepota predstavlja uživanje u oblicima. Ti oblici u Tesli su najviše primetni kroz fragmentarnost naracije, iscepkane epizode, tehnički lakše čitljive ali i simolički značajne: koliko još kockica mozaika fali da bi portret odista bio jasan?
Prikaz o Filipu Davidu, u celini objavljen
http://www.balkanwriters.com/broj19/sofijazivkovic19.htm
GLASNI PRIPOVEDAČ UNUTARNJEG
okosnica za bolje tumačenje
U mome telu nešto sazreva. Da li je to moje ja?
Nakon dvanaest godina pauze u književnom radu, već priznati autor Priča o okultnom pojavio se sa romanom koji na prvo čitanje može ostaviti utisak prejake intertekstualnosti i pozivanja na jevrejsku tradiciju, možda i određene galimatičnosti u kombinovanju činjenica i mitskih motiva, aluzija i razrešenja zagonetaka.
Šta donosi drugo, i svako sledeće, čitanje ovog, po mnogo čemu, specifično građenog romana?
Sam početak donosi nam citat koji odiše odom življenju, ali ne rokajnom veličanju života, već vrlo metaforičkom apologijom. Taj citat uvodi momenat prihvatanja jedne veće širine stvarnosti kao takve, nego što je to glorifikovanje ili nihilizam.
Filip David nam tokom čitavog romana nudi jednu polifonu stvarnost koja nije realistična na način da je dosadna i predvidljiva, a nije ni fantastička na način da spada u tipičnu fantastičku književnost. Kritičarka Nataša Polovina je primetila da autoru ta fantazmagorijska sredstva zapravo služe da oneobiči stvarnost i pojača element ne-svakodnevnog.
Zaista, rejon stvarnosti ne određuje njen prvi, površinski sloj, kao što ni u književnom delu čitanje ne znači i interpretiranje pročitanog. Potrebno je zagrebati štivo u pravoj meri. Nailazimo svakako na double coding, po terminologiji Čarla Dženksa, i u temi koju obrađuje i u samoj formi dela. U temi je kodirana dvostruka priča, s jedne strane zaumna a sa druge simbolička, a u formi romana nudi nam se dvojaka mogućnost: roman može odati utisak malog zbornika kabalističkih i drugih filozofskih momenata, ali i štivo pisano do pola sliveno i vezano, a od pola namerno digresivno, dijaloško (u bahtinovskom smislu) i fragmentarno.
Kritičari koji su se bavili ovim romanom naglašavali su, jednoglasno, kabalistički misticizam kojim se autor služi. Sam autor je u jednom intervjuu govorio o svojim materijalno-estetičkim izvorima za ovaj roman. Jidiš književnost (i njen veliki nobelovac, Singer) i hasidske priče, iz kojih je, kako tvrdi, uzeo postupak tzv. tihog pripovedača.
Međutim, mora se naglasiti i da to nema presudan uticaj za književno razumevanje jer "San o ljubavi i smrti" ima svoju osobenu panreligioznost koja se izdvaja od njenih eventualnih i evidentnih izvora.
...
U prvom delu romana, naslovljenom kao "Kratak roman o ljubavi", pratimo život rabinovog sina Jakova. Prethodno saznajemo da je ime dobio po sinu biblijskog Isaka i Rebeke, tj. po Jakovu koji je u Bibliji posle rvanja sa božanskim bićem dobio ime Izrael (Izrailj), a po njemu kasnije i država Izrael. Ime Jakov u biblijskoj, i univerzalnoj, simbolici ima jako mesto. Načini kojima možemo doći do simbolike su mnogobrojni, a mi ćemo samo uzeti kao primer samo jedan: Izrael mora svuda da pođe, svuda da stigne, jer ga u svakom kutku sveta čeka po iskra Š’hine. Tako Isak Lurija, veliki učitelj kabale, objašnjava jevrejsku dijasporu (galut) a celo njegovo učenje bilo je kao religijski odgovor na čuveni progon iz Španije iz 1492. godine. To i David citira, uzima Lurijin mit o iskupljenju grehova kao potku. To je vrlo bitna tačka jer ćemo kasnije, u drugom delu romana, videti kako se taj ’Izraelov greh’ odrazio na istorijske događaje vezane za jevrejski narod.
Nije ni potrebno reći da je tematika romana jevrejska, kako se to pripisuje i Kišu ili Albahariju; tematika jeste jevrejska u formalnom smislu, ali se može i treba shvatiti kao opšta, panreligijski fatumska. Drugim rečima, nema lokalni karakter, već univerzalni.
Kao što je Maslov koristio termin "vrhunski doživljaj" za doživljaj koji menja nečju ličnost, usmerava energiju ka novim prostorima do tada nepoznatim, i ne mora nužno biti vezan za religiju KAO DOGMU. U tom smislu takođe ostaje mesta za univerzalnost koja je jedina i neophodna za umetničko vrednovanje.
Tematika koja tretira nadnaravno, mistiku i ludilo, drukčije svetove, sama po sebi ume biti vrlo labava i škakljiva. Tanka je granica između banalizovanja tih kategorija i njihovog književnovrednog uobličavanja. Filip David je prevagao te dve strane i ostavio nam roman koji ne pretenduje da nas ubedi u čuda, već ih pripoveda kao sastavni deo uobičajnog življenja, a opet sve vreme dok čitamo osećamo taj kulturni duh starovremenog, i stila i događaja. Starovremeno ali ne zastarelo, nikako ne izrabljeno i već čitano. Leksika koju koristi u nekim segmentima romana, kao na primer u delu Prepisivač Tore, ima zvuk crkvenog i onostranog, utoliko pre što je kombinuje sa aoristima, i samim tim ostvaruje efekat starinskog. Tu nalazimo tipične stilski markirane imenice (darodavci, pošast, čudotvorac, čudak, pravednik, krasnopisac, arhanđel, serafim), prideve (utamničen, okovan, volšeban), ali i sintagme (pali anđeli, zastrašeni tajanstvom, tama kišne noći), što zaista podseća na ambijent duhovnog štiva, i hagiografske književnosti čak.
Uvod u roman pokazuje nam se vrlo melioristički – citatom o razlikama među svetovima. Mislim da je citat neobično vredan i zato ga prepisujem u celini: "Ispod zemlje se nalazi svet koji je isti kao i nad zemljom. Tamo postoje polja i šume, mora i pustinje, gradovi i sela. Na poljima i u pustinjama duvaju snažni vetrovi, na morima plove velike lađe, u gustim šumama zveri izazivaju večiti strah, a uz to grmi li grmi... Samo jednog tamo nema. Nema visokog neba iz koga bi trebalo da sevaju plamene munje, otkuda bi trebalo da sija sunce..." Podtekst ovog odlomka, čini se, uvodi nas u priču o ovom svetu i njegovim varijetetima, što se kroz roman i očituje na više strana, i da taj svet nije monotono homogen već naprotiv, ali je pitanje na koji način ga otkrivamo.
U prvom poglavlju već susrećemo se sa motivom ludila. Ludilo je samo spomenuto uzgredno, "ludaci kojima pomućeni razum izobličuje pravu sliku sveta". Reklo bi se da je taj motiv vrlo dominantan u romanu, pored oniričkog tona koji je opet bliži ludilu nego sanjarenju. Tu je nanova tačka u kojoj David ne ide za stereotipnim motivima. Ludilo kasnije ima i svoju daljnju sudbinu u epizodi Brod ludaka, koja je važna ne samo zbog tog motiva.
"Zašto je Gospod načinio tako komplikovan svet, u kojem postoji više dimenzija: prošlost, sadašnjost i budućnost", pita se rabin, a time izražava jednu filozofski opravdanu instancu. U starohebrejskom jeziku postoji vreme koje se zove ’večiti prezent’, odnosno u tom jeziku nema morfološke razlike između vremena. Tumači Biblije tvrde da je to simbolička svevremenska dimenzija, budućnost kao ekstenzija prošlosti. Albahari u Pijavicama govori o haosu "koji nije lišen reda ali je taj red toliko zamršen da i pored najbolje volje ne možemo da ga shvatimo kao red". Religijsko mišljenje da se istina otkriva u ljubavi ne nalazimo samo u judaizmu, ili romanu Filipa Davida, već se i o Tagorinim Gitandžalima govori kao o ljubavi koja je sama po sebi znanje. Predgovor Gitandžalima Vesne Krampotić daje uvod u mistiku, naizgled samo poeteske misli (naslov: Poezija, Indija, Tagor) ali zapravo zaranja u knjževnu duhovnost kao takvu, i može poslužiti kao objašnjenje panreligioznosti u romanu San o ljubavi i smrti. Čini se da je panreligijsko osećanje osnovno svojstvo i poruka ovoga romana. Iako autor kaže da roman ima samo priču, a ne i poruku, čitaoci će jasno shvatiti gde se krije njegova implikacija i suptilnost pretenzije da nam ipak saopšti nešto što nije tek puko pripovedanje i slaganje događaja, kao što je to čest manir u tzv. savremenoj književnosti. Zanimljiva je izjava Filipa Davida o dramaturgiji: to je jedna totalna disciplina koja podrazumeva poznavanje mnogih drugih. Primećuje se da je i književnost jedna takva, totalna, disciplina, a u njoj se to poznavanje širih okvira naziva intertekstualnost. Toga kod ovog pisca ima sasvim dovoljno, i prilično je zahtevan za tumačenje u nekim segmentima.
Ta intertekstualna draž prikazuje se kroz, najpre, pripovedanje u Kratkom romanu o ljubavi, gde imamo pozivanje na kabalu, i sentenciozne upade koji opet potiču ili iz kabalističkog Zohara ("U Knjizi sjaja se kaže: ljubav je jaka kao smrt") ili iz univerzalnog shvatanja duhovnosti gde je ljubav mističko iskustvo. Nailazimo i na brojna ontološka pitanja kao što su pojam harmonije u svetu ili dokazi o postojanju Boga, estetičke dileme o lepoti ("zar ružnoća i zlo nisu takođe od Boga?", a uzgred, Leon Jevrejin je u 16. veku mislio baš tako – da je dobro ono što je lepo, a ne obratno kao po platonovskoj etici lepote), refleksije o jeziku i stvaranju sveta. Mirjana Novaković u romanu Strah i njegov sluga postavlja sličnu zamku: svet je nastao jezikom, i svako izvrtanje ga uništava. Davidov junak pak pominje da su negdašnji talmudisti oprezno koristili jezik, jer je moć govora božja stvar i pogreškama u jeziku remeti se ravnoteža. Međutim, on konstatuje ravnotežu ali se ipak pita ima li u njoj nekakvog smisla i zakonitosti. To je stav koji ne izlazi strogo iz judaizma i nanova nas odvlači na panteističku stranu, na vandogmatsku religiju.
Jurodivi Daniel koji se javlja u epizodi Kraljevska palata takođe je upečatljivo proleteo po svome sklopu, i svojoj pripovesti. Kraljevska palata predstavlja kabalističku zamisao o zamku tajni, građevini koja ostaje nepoznata svojim posetiocima. To svakako podseća na kafkijanski zamak, koji je crpeo isti izvor. Nataša Polovina citira fragment "jer smisao nije u onome što je jasno, očito i shvatljivo nego u zagonetnom i skrivenom", i postavlja zanimljivo pitanje da li nas to pisac poziva da se u ovom romanu bavimo onim neočiglednim. Uopšte, prvi deo knjige ima izvesni sakralnu atmosferu, i po motivima i po jeziku kojim ih izražava. Tu je leksika koja liči na crkvenu tradiciju, ekspresivne reči ali i situacije poput putovanja pod naročitim okolnostima, sa naročitim saputnicima, i napokon to inicijacijsko venčanje sa mrtvom devojkom Rokele. Venčanje je u ovom slučaju neophodno jer je, kako se kaže, "neostvarena ljubav ravna je strašnom prokletsvu", greh, a u kabalističkim spisima obed i seksualni čin predstavljaju gotovo obredne radnje. Dakle, to venčanje je moralo biti učinjeno zarad ostvarenja mitsko-religijskog duga. Time se prvi deo romana završava.
U drugom delu, Kratkom romanu o umiranju, pred nama je jedna drukčija stvarnost i samim tim – drukčiji jezik. On počinje citatom iz Volterovog Kandida, što je već nagoveštaj nečeg ‘profanijeg’, ali i ironijskog. Volter ne ume da smesti zlo u lajbnicovski optimizam i zato Panglos ispada tako karikiran. No, Kratak roman o umiranju je roman o zlu i baš zato je Volterova sumnja dobrodošla.
Pisan je kao dokumentarno štivo na mahove, sa izveštajima i faktografijom, ali nije lišen književnoumetničkog registra koji spaja te deliće. Srećemo autističnog dečaka koji je samim tim čudan okolini, neadaptibilan za svet, i koji polifoniju romana gotovo doslovice etimološki sprovodi: njegov život praćen je tim nepoznatim, unutarnjim glasom, koji ga vodi i koji je posebno bitan po svojoj ulozi u izgradnji ovog lika. Dečak je od malena znao napamet određena dela, i to: Spinozinu Etiku, Zohar, Knjigu o Jovu, Pesmu nad pesmama i Lekha dodi. Verovatno odabir nije slučajan. Svako od tih dela je nosilac određene simbolike, počev od Zohara i kabale, preko Spinoze koji je bio isključen iz jevrejske zajednice kao jeretik, pravednik Jov, Šir haširim (Pesma nad pesmama) koja je bila diskutabilna da li da se unese ili ne u biblijski korpus, i Lekha dodi, pesma koja se peva za dočekivanje Šabata.
Dečak se javlja u ich-formi, gde kaže da ne ume izraziti svoje stanje, emocije, da želi da vršti ponekad. To bi se moglo i tumačiti kao simbol nečeg višeg od fonetske reakcije.
Glas koji čuje zatočen je u dečaku, kao i on u glasu. Shizofreniju je pisac umetnuo kao vrlo zanimljiv motiv, ne toliko medicinski koliko opet nadčulan. Posmatrati psihičke poremećaje kao još jednu stvarnost, ili svet, čini se da je to jedna od mogućih interpretacija. "Ja sam možda glas Boga", kaže glas, i time negira da je egzaktno božji, da je uopšte siguran u svoju prirodu. Dečak je kasnije kao odrastao mladić vođen tim glasom, ali on nije opresivno snažan i naporan. On je možda glas Boga, ali ne mora nužno biti. Demonologija ima svoje ravnopravno mesto.
Otac toga autiste, Jakov, vodi razgovore sa doktorom nacistom i time nas pisac odvodi na drugu obalu. Nacizam, arijevsko, sumanuto, naučnjačko. Razgovor u salonu, i moral, Darvin, borba za opstanak i plođenjem – koje doktor navodi kao jedine istinite, zakon jačih. Strah od blizanaca se spominje na jednom mestu, opet ne slučajno, jer to može imati direktne veze sa eksperimentima koje je izvodio Jozef Mengele – baš na blizancima. Uopšte, blizanci su u mitu zastrašujući jer su razbili sklad jedinstva. Na Eriku Vajsu je jedinstvo razbijeno rascepom ličnosti, tj. Glasom. Sve je raspuklo, i prikazuje se jeza rata čas grubo čas poetično, pobrajaju se činjenice i dodaju knjiški detalji, i sve liči na kontrast nauke i okultnog. Nauka je ta koja je navodno obeležavala Treći rajh, biološko stvaranje idealne nacije, "zvezdano klatno" za merenje pisustva Jevreja i svega što treba odbaciti. Jevreji su krivi jer su vazda prisutni, tako glasi argumentacija naučnika. Postoji dokument Organizacija Ministarstva kulture III Rajha (Reichkulturkammer), a može se tumačiti i kao modernistička slika, vrlo efektno; a Ministarstvo nauke bio je, po svemu sudeći, sam Vermaht?
Napokon, epizoda Brod ludaka dolazi kao ilustracija celog drugog romana. Duševni bolesnici na brodu, i fascinirajuće lucidno pitanje "šta su oni, nenormalni, mogli da znaju o odnosima u svetu normalnih, o ratovima, zločinima...?"Bogojavljenska noć je izabrana kao topos koji je svakako ironičan i paradoksalan. Erik, padavičar, kao iz biblijskih parabola, cika putnika i požar na brodu, molitve za spasenje, to je situacija u kojoj sasvim razumemo da je došao kraj romanu, ali ono što nije sasvim završeno jeste taj drugačiji svet. Erikov Glas je ostao, skoro kao izdvojeni junak iz priče.
...
Sagledavši u celini ovaj roman, zaključuje se da je u njemu ostvarena književna pragmatika, u onom svom cilju da započne razgovor sa čitaocima, da narativno iznese mozaik a ne samo jednu sliku. Davidov spoj dvaju romana ima kontemplativnu dinamiku, a manje fabularnu, jer se celokupan mozaik sastoji iz prikazivanja događaja koji nas navode da se zapitamo o raznim temama. Njegovi događaji nemaju zaplet, što nije ni potrebno, već se nadovezuju jedan na drugi i jedan drugog dopunjavaju na izvestan način.
Ratno stradanje koje drugi deo romana prikazuje nije toliko vezano za rat koliko za fenomen zla, kao i za metafizički momenat greha nagovešten u prvom delu. Nema svako ratno stradanje istu empatijsku vrednost, jer je za metafizičko sagledavanje i egzistencijalističko problematizovanje potrebno saosećanje višeg reda. Zato romani o ratu umeju biti izuzetno angažovani ili banalni do granice, ili češće – ispod granice, neumetničkog. Ako bi se pak želelo govoriti o ovom romanu kao produktu parapsihološkog (a uvek je najlakše svrstati nešto u što stereotipnije kategorije), mora se naglasiti da je to nadčulno u romanu dato kao pojačana stvarnost, i kao gomila potpitanja o onome što se pod stvarnošću podrazumeva.
Davidova kombinatorika liči na Peljevina, u smislu njegovog interesovanja za mešanje dimenzija filozofije, psihologije, istorije i književnog pristupa svemu tome, i samim tim ne dozvoljava jednosmerno tumačenje. Istorija i religija, obično i neobično, i mnogo krajeva umesto jednog, i napokon – kao što kaže kabala – "Tu gde stojiš, tu su i svi svetovi".
GLASNI PRIPOVEDAČ UNUTARNJEG
okosnica za bolje tumačenje
U mome telu nešto sazreva. Da li je to moje ja?
Nakon dvanaest godina pauze u književnom radu, već priznati autor Priča o okultnom pojavio se sa romanom koji na prvo čitanje može ostaviti utisak prejake intertekstualnosti i pozivanja na jevrejsku tradiciju, možda i određene galimatičnosti u kombinovanju činjenica i mitskih motiva, aluzija i razrešenja zagonetaka.
Šta donosi drugo, i svako sledeće, čitanje ovog, po mnogo čemu, specifično građenog romana?
Sam početak donosi nam citat koji odiše odom življenju, ali ne rokajnom veličanju života, već vrlo metaforičkom apologijom. Taj citat uvodi momenat prihvatanja jedne veće širine stvarnosti kao takve, nego što je to glorifikovanje ili nihilizam.
Filip David nam tokom čitavog romana nudi jednu polifonu stvarnost koja nije realistična na način da je dosadna i predvidljiva, a nije ni fantastička na način da spada u tipičnu fantastičku književnost. Kritičarka Nataša Polovina je primetila da autoru ta fantazmagorijska sredstva zapravo služe da oneobiči stvarnost i pojača element ne-svakodnevnog.
Zaista, rejon stvarnosti ne određuje njen prvi, površinski sloj, kao što ni u književnom delu čitanje ne znači i interpretiranje pročitanog. Potrebno je zagrebati štivo u pravoj meri. Nailazimo svakako na double coding, po terminologiji Čarla Dženksa, i u temi koju obrađuje i u samoj formi dela. U temi je kodirana dvostruka priča, s jedne strane zaumna a sa druge simbolička, a u formi romana nudi nam se dvojaka mogućnost: roman može odati utisak malog zbornika kabalističkih i drugih filozofskih momenata, ali i štivo pisano do pola sliveno i vezano, a od pola namerno digresivno, dijaloško (u bahtinovskom smislu) i fragmentarno.
Kritičari koji su se bavili ovim romanom naglašavali su, jednoglasno, kabalistički misticizam kojim se autor služi. Sam autor je u jednom intervjuu govorio o svojim materijalno-estetičkim izvorima za ovaj roman. Jidiš književnost (i njen veliki nobelovac, Singer) i hasidske priče, iz kojih je, kako tvrdi, uzeo postupak tzv. tihog pripovedača.
Međutim, mora se naglasiti i da to nema presudan uticaj za književno razumevanje jer "San o ljubavi i smrti" ima svoju osobenu panreligioznost koja se izdvaja od njenih eventualnih i evidentnih izvora.
...
U prvom delu romana, naslovljenom kao "Kratak roman o ljubavi", pratimo život rabinovog sina Jakova. Prethodno saznajemo da je ime dobio po sinu biblijskog Isaka i Rebeke, tj. po Jakovu koji je u Bibliji posle rvanja sa božanskim bićem dobio ime Izrael (Izrailj), a po njemu kasnije i država Izrael. Ime Jakov u biblijskoj, i univerzalnoj, simbolici ima jako mesto. Načini kojima možemo doći do simbolike su mnogobrojni, a mi ćemo samo uzeti kao primer samo jedan: Izrael mora svuda da pođe, svuda da stigne, jer ga u svakom kutku sveta čeka po iskra Š’hine. Tako Isak Lurija, veliki učitelj kabale, objašnjava jevrejsku dijasporu (galut) a celo njegovo učenje bilo je kao religijski odgovor na čuveni progon iz Španije iz 1492. godine. To i David citira, uzima Lurijin mit o iskupljenju grehova kao potku. To je vrlo bitna tačka jer ćemo kasnije, u drugom delu romana, videti kako se taj ’Izraelov greh’ odrazio na istorijske događaje vezane za jevrejski narod.
Nije ni potrebno reći da je tematika romana jevrejska, kako se to pripisuje i Kišu ili Albahariju; tematika jeste jevrejska u formalnom smislu, ali se može i treba shvatiti kao opšta, panreligijski fatumska. Drugim rečima, nema lokalni karakter, već univerzalni.
Kao što je Maslov koristio termin "vrhunski doživljaj" za doživljaj koji menja nečju ličnost, usmerava energiju ka novim prostorima do tada nepoznatim, i ne mora nužno biti vezan za religiju KAO DOGMU. U tom smislu takođe ostaje mesta za univerzalnost koja je jedina i neophodna za umetničko vrednovanje.
Tematika koja tretira nadnaravno, mistiku i ludilo, drukčije svetove, sama po sebi ume biti vrlo labava i škakljiva. Tanka je granica između banalizovanja tih kategorija i njihovog književnovrednog uobličavanja. Filip David je prevagao te dve strane i ostavio nam roman koji ne pretenduje da nas ubedi u čuda, već ih pripoveda kao sastavni deo uobičajnog življenja, a opet sve vreme dok čitamo osećamo taj kulturni duh starovremenog, i stila i događaja. Starovremeno ali ne zastarelo, nikako ne izrabljeno i već čitano. Leksika koju koristi u nekim segmentima romana, kao na primer u delu Prepisivač Tore, ima zvuk crkvenog i onostranog, utoliko pre što je kombinuje sa aoristima, i samim tim ostvaruje efekat starinskog. Tu nalazimo tipične stilski markirane imenice (darodavci, pošast, čudotvorac, čudak, pravednik, krasnopisac, arhanđel, serafim), prideve (utamničen, okovan, volšeban), ali i sintagme (pali anđeli, zastrašeni tajanstvom, tama kišne noći), što zaista podseća na ambijent duhovnog štiva, i hagiografske književnosti čak.
Uvod u roman pokazuje nam se vrlo melioristički – citatom o razlikama među svetovima. Mislim da je citat neobično vredan i zato ga prepisujem u celini: "Ispod zemlje se nalazi svet koji je isti kao i nad zemljom. Tamo postoje polja i šume, mora i pustinje, gradovi i sela. Na poljima i u pustinjama duvaju snažni vetrovi, na morima plove velike lađe, u gustim šumama zveri izazivaju večiti strah, a uz to grmi li grmi... Samo jednog tamo nema. Nema visokog neba iz koga bi trebalo da sevaju plamene munje, otkuda bi trebalo da sija sunce..." Podtekst ovog odlomka, čini se, uvodi nas u priču o ovom svetu i njegovim varijetetima, što se kroz roman i očituje na više strana, i da taj svet nije monotono homogen već naprotiv, ali je pitanje na koji način ga otkrivamo.
U prvom poglavlju već susrećemo se sa motivom ludila. Ludilo je samo spomenuto uzgredno, "ludaci kojima pomućeni razum izobličuje pravu sliku sveta". Reklo bi se da je taj motiv vrlo dominantan u romanu, pored oniričkog tona koji je opet bliži ludilu nego sanjarenju. Tu je nanova tačka u kojoj David ne ide za stereotipnim motivima. Ludilo kasnije ima i svoju daljnju sudbinu u epizodi Brod ludaka, koja je važna ne samo zbog tog motiva.
"Zašto je Gospod načinio tako komplikovan svet, u kojem postoji više dimenzija: prošlost, sadašnjost i budućnost", pita se rabin, a time izražava jednu filozofski opravdanu instancu. U starohebrejskom jeziku postoji vreme koje se zove ’večiti prezent’, odnosno u tom jeziku nema morfološke razlike između vremena. Tumači Biblije tvrde da je to simbolička svevremenska dimenzija, budućnost kao ekstenzija prošlosti. Albahari u Pijavicama govori o haosu "koji nije lišen reda ali je taj red toliko zamršen da i pored najbolje volje ne možemo da ga shvatimo kao red". Religijsko mišljenje da se istina otkriva u ljubavi ne nalazimo samo u judaizmu, ili romanu Filipa Davida, već se i o Tagorinim Gitandžalima govori kao o ljubavi koja je sama po sebi znanje. Predgovor Gitandžalima Vesne Krampotić daje uvod u mistiku, naizgled samo poeteske misli (naslov: Poezija, Indija, Tagor) ali zapravo zaranja u knjževnu duhovnost kao takvu, i može poslužiti kao objašnjenje panreligioznosti u romanu San o ljubavi i smrti. Čini se da je panreligijsko osećanje osnovno svojstvo i poruka ovoga romana. Iako autor kaže da roman ima samo priču, a ne i poruku, čitaoci će jasno shvatiti gde se krije njegova implikacija i suptilnost pretenzije da nam ipak saopšti nešto što nije tek puko pripovedanje i slaganje događaja, kao što je to čest manir u tzv. savremenoj književnosti. Zanimljiva je izjava Filipa Davida o dramaturgiji: to je jedna totalna disciplina koja podrazumeva poznavanje mnogih drugih. Primećuje se da je i književnost jedna takva, totalna, disciplina, a u njoj se to poznavanje širih okvira naziva intertekstualnost. Toga kod ovog pisca ima sasvim dovoljno, i prilično je zahtevan za tumačenje u nekim segmentima.
Ta intertekstualna draž prikazuje se kroz, najpre, pripovedanje u Kratkom romanu o ljubavi, gde imamo pozivanje na kabalu, i sentenciozne upade koji opet potiču ili iz kabalističkog Zohara ("U Knjizi sjaja se kaže: ljubav je jaka kao smrt") ili iz univerzalnog shvatanja duhovnosti gde je ljubav mističko iskustvo. Nailazimo i na brojna ontološka pitanja kao što su pojam harmonije u svetu ili dokazi o postojanju Boga, estetičke dileme o lepoti ("zar ružnoća i zlo nisu takođe od Boga?", a uzgred, Leon Jevrejin je u 16. veku mislio baš tako – da je dobro ono što je lepo, a ne obratno kao po platonovskoj etici lepote), refleksije o jeziku i stvaranju sveta. Mirjana Novaković u romanu Strah i njegov sluga postavlja sličnu zamku: svet je nastao jezikom, i svako izvrtanje ga uništava. Davidov junak pak pominje da su negdašnji talmudisti oprezno koristili jezik, jer je moć govora božja stvar i pogreškama u jeziku remeti se ravnoteža. Međutim, on konstatuje ravnotežu ali se ipak pita ima li u njoj nekakvog smisla i zakonitosti. To je stav koji ne izlazi strogo iz judaizma i nanova nas odvlači na panteističku stranu, na vandogmatsku religiju.
Jurodivi Daniel koji se javlja u epizodi Kraljevska palata takođe je upečatljivo proleteo po svome sklopu, i svojoj pripovesti. Kraljevska palata predstavlja kabalističku zamisao o zamku tajni, građevini koja ostaje nepoznata svojim posetiocima. To svakako podseća na kafkijanski zamak, koji je crpeo isti izvor. Nataša Polovina citira fragment "jer smisao nije u onome što je jasno, očito i shvatljivo nego u zagonetnom i skrivenom", i postavlja zanimljivo pitanje da li nas to pisac poziva da se u ovom romanu bavimo onim neočiglednim. Uopšte, prvi deo knjige ima izvesni sakralnu atmosferu, i po motivima i po jeziku kojim ih izražava. Tu je leksika koja liči na crkvenu tradiciju, ekspresivne reči ali i situacije poput putovanja pod naročitim okolnostima, sa naročitim saputnicima, i napokon to inicijacijsko venčanje sa mrtvom devojkom Rokele. Venčanje je u ovom slučaju neophodno jer je, kako se kaže, "neostvarena ljubav ravna je strašnom prokletsvu", greh, a u kabalističkim spisima obed i seksualni čin predstavljaju gotovo obredne radnje. Dakle, to venčanje je moralo biti učinjeno zarad ostvarenja mitsko-religijskog duga. Time se prvi deo romana završava.
U drugom delu, Kratkom romanu o umiranju, pred nama je jedna drukčija stvarnost i samim tim – drukčiji jezik. On počinje citatom iz Volterovog Kandida, što je već nagoveštaj nečeg ‘profanijeg’, ali i ironijskog. Volter ne ume da smesti zlo u lajbnicovski optimizam i zato Panglos ispada tako karikiran. No, Kratak roman o umiranju je roman o zlu i baš zato je Volterova sumnja dobrodošla.
Pisan je kao dokumentarno štivo na mahove, sa izveštajima i faktografijom, ali nije lišen književnoumetničkog registra koji spaja te deliće. Srećemo autističnog dečaka koji je samim tim čudan okolini, neadaptibilan za svet, i koji polifoniju romana gotovo doslovice etimološki sprovodi: njegov život praćen je tim nepoznatim, unutarnjim glasom, koji ga vodi i koji je posebno bitan po svojoj ulozi u izgradnji ovog lika. Dečak je od malena znao napamet određena dela, i to: Spinozinu Etiku, Zohar, Knjigu o Jovu, Pesmu nad pesmama i Lekha dodi. Verovatno odabir nije slučajan. Svako od tih dela je nosilac određene simbolike, počev od Zohara i kabale, preko Spinoze koji je bio isključen iz jevrejske zajednice kao jeretik, pravednik Jov, Šir haširim (Pesma nad pesmama) koja je bila diskutabilna da li da se unese ili ne u biblijski korpus, i Lekha dodi, pesma koja se peva za dočekivanje Šabata.
Dečak se javlja u ich-formi, gde kaže da ne ume izraziti svoje stanje, emocije, da želi da vršti ponekad. To bi se moglo i tumačiti kao simbol nečeg višeg od fonetske reakcije.
Glas koji čuje zatočen je u dečaku, kao i on u glasu. Shizofreniju je pisac umetnuo kao vrlo zanimljiv motiv, ne toliko medicinski koliko opet nadčulan. Posmatrati psihičke poremećaje kao još jednu stvarnost, ili svet, čini se da je to jedna od mogućih interpretacija. "Ja sam možda glas Boga", kaže glas, i time negira da je egzaktno božji, da je uopšte siguran u svoju prirodu. Dečak je kasnije kao odrastao mladić vođen tim glasom, ali on nije opresivno snažan i naporan. On je možda glas Boga, ali ne mora nužno biti. Demonologija ima svoje ravnopravno mesto.
Otac toga autiste, Jakov, vodi razgovore sa doktorom nacistom i time nas pisac odvodi na drugu obalu. Nacizam, arijevsko, sumanuto, naučnjačko. Razgovor u salonu, i moral, Darvin, borba za opstanak i plođenjem – koje doktor navodi kao jedine istinite, zakon jačih. Strah od blizanaca se spominje na jednom mestu, opet ne slučajno, jer to može imati direktne veze sa eksperimentima koje je izvodio Jozef Mengele – baš na blizancima. Uopšte, blizanci su u mitu zastrašujući jer su razbili sklad jedinstva. Na Eriku Vajsu je jedinstvo razbijeno rascepom ličnosti, tj. Glasom. Sve je raspuklo, i prikazuje se jeza rata čas grubo čas poetično, pobrajaju se činjenice i dodaju knjiški detalji, i sve liči na kontrast nauke i okultnog. Nauka je ta koja je navodno obeležavala Treći rajh, biološko stvaranje idealne nacije, "zvezdano klatno" za merenje pisustva Jevreja i svega što treba odbaciti. Jevreji su krivi jer su vazda prisutni, tako glasi argumentacija naučnika. Postoji dokument Organizacija Ministarstva kulture III Rajha (Reichkulturkammer), a može se tumačiti i kao modernistička slika, vrlo efektno; a Ministarstvo nauke bio je, po svemu sudeći, sam Vermaht?
Napokon, epizoda Brod ludaka dolazi kao ilustracija celog drugog romana. Duševni bolesnici na brodu, i fascinirajuće lucidno pitanje "šta su oni, nenormalni, mogli da znaju o odnosima u svetu normalnih, o ratovima, zločinima...?"Bogojavljenska noć je izabrana kao topos koji je svakako ironičan i paradoksalan. Erik, padavičar, kao iz biblijskih parabola, cika putnika i požar na brodu, molitve za spasenje, to je situacija u kojoj sasvim razumemo da je došao kraj romanu, ali ono što nije sasvim završeno jeste taj drugačiji svet. Erikov Glas je ostao, skoro kao izdvojeni junak iz priče.
...
Sagledavši u celini ovaj roman, zaključuje se da je u njemu ostvarena književna pragmatika, u onom svom cilju da započne razgovor sa čitaocima, da narativno iznese mozaik a ne samo jednu sliku. Davidov spoj dvaju romana ima kontemplativnu dinamiku, a manje fabularnu, jer se celokupan mozaik sastoji iz prikazivanja događaja koji nas navode da se zapitamo o raznim temama. Njegovi događaji nemaju zaplet, što nije ni potrebno, već se nadovezuju jedan na drugi i jedan drugog dopunjavaju na izvestan način.
Ratno stradanje koje drugi deo romana prikazuje nije toliko vezano za rat koliko za fenomen zla, kao i za metafizički momenat greha nagovešten u prvom delu. Nema svako ratno stradanje istu empatijsku vrednost, jer je za metafizičko sagledavanje i egzistencijalističko problematizovanje potrebno saosećanje višeg reda. Zato romani o ratu umeju biti izuzetno angažovani ili banalni do granice, ili češće – ispod granice, neumetničkog. Ako bi se pak želelo govoriti o ovom romanu kao produktu parapsihološkog (a uvek je najlakše svrstati nešto u što stereotipnije kategorije), mora se naglasiti da je to nadčulno u romanu dato kao pojačana stvarnost, i kao gomila potpitanja o onome što se pod stvarnošću podrazumeva.
Davidova kombinatorika liči na Peljevina, u smislu njegovog interesovanja za mešanje dimenzija filozofije, psihologije, istorije i književnog pristupa svemu tome, i samim tim ne dozvoljava jednosmerno tumačenje. Istorija i religija, obično i neobično, i mnogo krajeva umesto jednog, i napokon – kao što kaže kabala – "Tu gde stojiš, tu su i svi svetovi".
Пријавите се на:
Постови (Atom)
