Књига универзитетских професора Михаила Шћепановића и
Милоша Ковачевића, под насловом Српски
језик у вртлогу политике, доноси скуп чланка које су аутори писали поводом
различитих србистичких, односно сербокроатистичких питања.
На тему српскохрватског
народног језика, професори Шћепановић и Ковачевић надовезују
контрааргументе, међу којима је један од најистакнутијих тај да је
''српскохрватски преименован српски'' језик, те да су, из тога следи, сви други
језици изникли после српскохрватског у ствари српски језици. Аутори се често
позивају на Вука, посебно говорећи о одређењу шта је фонема, поводом оних
фонема које су уведене у црногорски језик (меки сугласници з, с, ж, ш). Сви
Срби јесу штокавци, али можда је кључно питање, не везано за ову књигу већ
иначе, које су тачне границе етнонима Србин: генетски, културно, етнолошки,
итд. Да ли је етноним Србин обележен православљем и ћирилицом, или је појам
много шири. То је интригантно питање које побуђује пажњу многих научника. Што
се социолингвистичких критеријума тиче, Павле Ивић – говорећи о прелазним
српско-бугарским говорима закључује да је ''најбоље бугарским звати оне говоре
којим говоре Бугари, а српским оне којим говоре Срби''. Дакле, уплиће се питање
личног осећаја припадности. Управо се ту понавља питање с почетка пасуса:
границе етнонима, и самим тим лингвонима. Писано је много о српско-хрватским
односима, не само језичким већ и историјским, има свакакве литературе, почев од
оне памфлетске, па до оне префињеније, која задржава неутрални, непристрастнији
тон. Тешко је, међутим, после политичког вртлога, како аутори то проницљиво
називају, немати ни мало антагонизма према ''супротној страни'', што се увек
одражава и на културна питања. Но, без
претензије да се истина ''истражи'', књига Српски
језик у вртлогу политике је добар документ времена, или вртлога, политичке
ситуације која је распарчала не само (фиктивну или не, свеједно је) државу
Југославију већ и језичку (како год се тај језик звао) и културну слику (колико
год та култура била анатемисана). У
књизи се расправља о лингвониму ''српски језик'' нашироко, а аутори после
сваког чланка наводе обимну литературу коју су користили. Занимљив је део о
Бечком договору, у коме су разјашњене неке погрешне представе и где је указано на
смер тога договора и идеју јединства. Ауторима је најважнији генетички
критеријум, а социолингвистички сматрају ирелевантним за суштину.
Социолингвистика је ауторима одбојна вероватно зато што њене истине и нису
лингвистичке већ политичке, условљене неким ваннаучним околностима, па тако
имамо српскохрватски ''прајезик'' и његове потомке (микројезике-епигоне који
сви до једног побијају икакву везу са српским језиком, иако је то свима ушеслушно), па тако кајкавски није
засебан језик већ улази у састав хрватског језика, и сл. Уосталом, сам Филип Вујановић је, цитирају
аутори, изјавио да се залаже са црногорски језик ''слиједећи оно што су урадиле
државе бивше Јгославије, које су именом своје независне државе назвале своје
службене језике''. Нема дилеме да то јесте експлицитно политички потез и нема
потпору у језичкој науци. Засигурно за црногорски можемо рећи следеће: Његошев Горски вијенац један је од битнијих
учесника у рату за српски језик и правопис, и без оних нооуведених фонема.
Можда треба споменути и то да се у кембричкој књизи The Slavic Languages наш језик, или наши језици, именују као S/C/B/M, односно
Serbian/Croatian/Bosnian/Montenegrinian, што представља уједно и једини пример у словенском
свету, макар у тој књизи, где назив језик подсећа на шифру. За то не можемо кривити
ауторе те књиге, свакако.
Књигу професора Шћепановића и Ковачевића објавио је Издавачки
огранак Матице српске, Друштво чланова у Црној Гори, а посвећена је онима који
су одбивши да прихвате лингвоним ''црногорски језик'', односно
социолингвистички лингвицид над српским језиком, изгубили наставнички посао.
Нема коментара:
Постави коментар