Ljubavna misija, po Rolanu Bartu

''Zaljubljeni u stvari ne prestaje da trči u svojoj glavi,
da preduzima nove mere, da spletkari protiv samog sebe''

                                                                                      



Bart je javna, tajna, fatalna ljubav mnogih čitatelja/ki. On je, kao i sve kultne ličnosti, svoj identitet ostvario kroz svoja dela[1]; mnogi/mnoge od nas nisu ni pogledali/e njegove slike, jer nas zapravo i ne zanima kao slika[2], već samo kao reč. To je ta neka vrsta platonske ljubavi, opisivana i aktivna u antici toliko da joj i ime seže odatle. No, iako je poenta negde u ’’aristotelovskoj’’ ljubavi, ova platonska je dobrodošla kao vežba za duh, kao razonoda i razbibriga, kao nešto što je samo vaše, solipsistički. Neko se relaksira čitajući knjige za plažu i slušajući lagane pop balade, a neko čita Barta uz jazz radio. Zapravo, kao da je Bart prvi koji je imao jaku svest o tome šta je književnost suštinski, koji su njeni domeni, da li je to samo elitistička disciplina, samo nepraktična sfera, ili je nešto više i nešto svakodnevno.
Bartovu privlačnost, čini se, najviše čini to što se drznuo da pomeri granicu između književnosti i života. Pomerio je granice između normi i onoga što je iza normi (a norma je uvek bezbedan prostor bezličnosti), pokazao da što je oživeo jezik i pokazao da jezik nije mrtvo delo već energija (ono što je i Humbolt pokušavao da objasni). Kad izađete iz bezbednog prostora jezičke norme, slaganja subjekat + predikat + objekat, tog tako ’’pravilnog’’ a estetski neutralnog reda reči, ili koristeći se isključivo rešenjima koja su nekom pala na pamet pa  ih je propisao u nekakvim jezičkim priručnicima, tek prelaženjem dozvoljene crte jezičke norme, možete napraviti nešto estetski zanimljivo. Bart ima mnogo zasluga, dihotomija delo – tekst, potom to da svet književnosti liči na svet snova, da je to isti izvor zapravo, taj iracionalizam sklapanja slika, asocijacija, to što prirodno teče van nas a opet je nešto naše (jer mi sanjamo i mi pišemo). Bart bi bio Bart i da je napisao samo dve knjige: Zadovoljstvo u tekstu i Fragmenti ljubavnog govora.
Na stranu Slika, muzika, tekst, Nulti stepen pisma, Književnost, mitologija, semiologija, Varanje jezika, Lojola i drugi radovi, gore pomenute dve knjige bile bi sasvim dovoljne da se njegova književnoteorijska katarza doživi u punoj snazi. Svakako da on nije jedini genije te misije, misije približavanja književnosti onome što se zove svakidašnjost, ali on je nekako najmarkantniji primer. Možda to čak bolje osećaju oni koji se bave jezikom nego književnošću: jer Bart je poguban za lektore, bartovska koncepcija gramatike rastura lektorsku glupost, rašrafljuje tu konstrukciju koju su lektori zamislili kao idealnu, cepa uniformu u koju su lektori i pismenjaci odenuli jezik. Dovoljna je njegova rečenica da bi ’’zadovoljstvo u tekstu bilo nesvodljivo na njegovo gramatičarsko funkcionsanje, kao što je zadovoljstvo tela nesvodljivo na fiziološku potrebu’’. Kako uopšte dozvoliti da vam neko prigovori da ste nepismeni jer ne poznajete sve tačke najnovijeg izdanje Pravopisa (a Pravopis se, kao što znamo, menja toliko često da, kad ne bismo znali autore, stekli bismo utisak da ga propisuju vrlo labilni ljudi)? Ne stavite crticu u reči auto-put i kraj. Ali, izgleda da je formalizam zaraza koja nije uhvatila samo nas, već i inače, setimo se samo odlomka iz Lovca u žitu gde je jedan mladić ubeđen da su mu sastavi iz engleskog loši samo zato što ne stavlja zareze gde treba. Uostalom, Bart je i književnost definisao kao varanje jezika, kao spasonosnu podvalu koja omogućava da se jezik čuje u svetlosti stalne revolucije jezika. Tu je Bart saplemenik Epštejnovoj Filozofiji tela, koja je pak još jedan uzorak knjige koja ruši neke druge granice. Istina je da je Epštejn ostao u domenu taktilnosti, da je razvio retoriku dodira, a Bart je pak razvio haptiku teksta. On tekstom dotiče, zavodi i provocira.
O Fragmentima je mnogo pisano, kod nas je konkretno temat o Bartu časopisa Koraci (pod uredništvom Ivane Maksić [3]) dosta toga doneo, kao i i strana literatura. Ipak, možda bi trebalo naglasiti neke pojedinosti koje su u svakome ko ume da čita (ko ume da razume ono što čita) mogle doneti nešto ispunjavajuće. Ispunjavajuće je, pre svega, to što Bart piše o ljubavi, tema o kojoj laik očekuje nešto vrlo konkretno, ništa knjiško, ništa što stvara asocijacije van opipljive sfere, sve po zakonima Filozofije palanke. Ali, u palanačkom mentalitetu ,,život je rutinski život, siguran onom sigurnošću koju nudi rutina. On je stilizovan na način na koji to može samo rutina’’, isto tako je i ljubav rutina, u smislu nestilizovanja, u smislu da je palačaninu nemoguće da o ljubavi može biti napisana knjiga (koja nije Mirjamina, svakako). Prosečnom laiku zvuči neverovatno da se, npr. i Hegel bavio temom ljubavi u svojoj Estetici, i uopšte da su se svi ti ‘’učenjaci i štreberi’’ mogli time baviti.[4] Niko se ne bi nadao da jedan književni teoretičar i filozof može tako da koketira s tom temom, postavljajući pitanja i dajući odgovore koji su toliko svima jasni, poznati, iskušeni toliko puta u svakodnevici i tzv. normalnom[5] životu. 
Baziran na Geteovom Verteru, ali ne samo na tom romanu, Bart gradi priču. Priču o ljubavi, o dilemama koje ona nosi, teskobi, solucijama koje ona suštinski ne daje (i ne treba da daje, jer bi u suprotnom to bilo nešto što ima veze s logikom i racijom, a ljubav, kao i svaka emocija, nije mnogo podložna matematičkim naukama), leku koga zapravo i nema (Ain’t cure for love!), opcijama koje mi zaokružujemo da bismo se izborili sa nečim što se opire svim klasifikacijama. Bart izdvaja, i to su ujedno i naslovi ’’priča’’ u knjizi, emocije, i pojmove uopšte, koji odlikuju ljubav. Tu je bolno neprevaziđen. To je mali rečnik apsurda, ili žargonski rečeno –  tripova osobe koja je zaljubljena, ali bez kojih bi naša egzistencija bila potpuno besmislena (Illusion is the first of all pleasures!). Koliko god pojmovi, ili rečničke odrednice, koje Bart navodi bili preterani, neurotični, oni su deo svakog zdravog bića. Odmah se može reći: ko se nije pronašao u Bartovim Fragmentima, nije prošao svoju bar-micvu, konfirmaciju u svet/zajednicu ljudi.
Bart već u predgovoru objašnjava da je da bi sastavio ovog zaljubljenog subjekta morao da montira delove različitog porekla. Montaža je bila uspešna i spontana, u tome je glavna vrednost ove knjige. Ova knjiga nije fragmentarna, ona je celovita, ovo nisu fragmenti ljubavnog govora već rečnik ljubavnog govora.
Rečnik počinje glagolom propadati/podlegati (fr. s’abimer), pa navodi Verterove reči: ’’Bilo zbog povređenosti ili zbog sreće, ponekad me obuzme žarka želja da propadnem’’, a potom nastavlja Tristanovim rečima: ’’Dah ponora može doći zbog neke povrede, ali i od sjedinjavanja: zajedno umiremo jer se volimo’’. Nije li ovo blisko batajevskom erotizmu u kome su Eros i Tanatos isto, lice i naličje iste emocije. To podseća na onaj lingvistički momenat takozvane unutrašnje antonimije, koji Zgusta pominje kao psiholingvistički fenomen, pa u arapskom jeziku ašia može značiti i veseo i tužan (!), sl. Ili pak u žargonskom govoru: mrak/haos, ne zna se je li nešto dobro ili loše,a u svakom slučaju je intenzivno. Ili Rilkeovi stihovi ’’Šta je lepota nego početak strašnog? Svaki je anđeo strašan’’. Bitna je intenzivnost emocije, ne toliko njen kvalitet. Ljubav je očito, u filozofskom smislu, reč koja jeste sama sebi antonim.
Odmah posle slede pojmovi ODSUTNOST (odsutnost je muška odlika, žene su sedelački raspoložene, pa, kaže Igo, svaki muškarac koji pati za odsutnom ženom ispoljava ženskost) i PREDIVAN (ne uspevajući da nadene ime osobenosti svoje želje za voljenim bićem, zaljubljeni subjekat nalazi ovu pomalo glupavu reč: predivan!). PREDIVAN je povezan sa Ničeovim rečima da opis očaranosti ne može, na kraju krajeva, da nadmaši ovaj izraz: očaran sam, i to se kasnije u knjizi povezuje i sa pojmom ODUŠEVLJENJE.  Posebno ćemo se zadržati na sledećim pojmovima, praveći od njih fini pastiš. Uprkos teškoćama moje priče, uprkos neugodnostima, sumnjama, beznađima, uprkos potrebama da se s njome izborim, u sebi neprestano afirmišem ljubav kao vrednost. Premda slušam sva obrazloženja (...), ja ostajem pri svom: Znam, znam, ali ipak..., kaže se kod pojma NESALOMLJIV. Ova tvrdoglavost je ljubavni protest (...), glas ljubavne Nesalomljivosti.  Zaljubljena osoba prepoznaje drugu osobu kao atopos, to jest kao onoga koji se ne da svrstati, koji je vazda nepredvidljivo originalan. (...) Drugi, koga volim, i koji me opčinjava, atopičan je. Ne mogu ga nigde svrstati, jer upravo je drugi Jedinstvena, posebna slika koja se čudom pojavila da odgovori na osobenosti moje želje (...) i ne može se obuhvatiti nikakvim stereotipom. Zar nije ovaj pasus iz Ničea odrednice ATOPOS po svemu već svima poznat i zar se nisu svi tu obreli bar jednom? Upravo ta atopika i čini ljubav magijskom radnjom. U odrednici ČEKANJE zapisuje Bart dve bitne stavke: Čekanje je omađijanost; primio sam naredbu da se ne mičem i Jesam li zaljubljen? Da, pošto čekam. Možda najsjajnije zapažanje u knjizi jeste pojam SHVATITI; zaljubljena osoba ima vapaj koji ne glasi ’’želim da ovo prestane!’’ već ’’hoću da shvatim (šta mi se dešava)’’. Želi da analizira, da sazna. To je savršen princip. Još jedno zapažanje je vezano za DOSLUH, kada zaljubljeni subjekat zamišlja kako o voljenom biću razgovara sa nekim suparnikom, i ta slika u njemu rađa na čudan način prijatan osećaj saučesništva. Ljubomoran je na onog kog voli i na onog koji njega voli, jer je suparnik takođe neko koga volim: on me zanima, kopka me. Svakog nebitni incident, u odeljku SLUČAJNOSTI zaljubljeni smesta pretvara u bitan događaj, u nešto što liči na sudbinu. Zaljubljeni u odrednici TELO drugog doživljava kao generatora slika i senzacija. Sasvim banalni delovi tela: trepavice, nokti, koren kose, sev njegovih očiju, mladež, ''bio sam fasciniran''. Zaljubljeni se povlači iz sveta na neki način, proživljava svoju nestvarnost. U stvari, u svoju istinu. Prelistavam knjigu sa reprodukcijama slikara kog volim; to uspevam samo rasejano. Divim se tom stvaralaštvu, ali slike su zamrznute, i to mi je dosadno. Ovo Bart piše pod pojmom SKAMENJENI SVET, i dodaje: patim (reč neshvatljiva onome ko nije zaljubljen), čime se vraćamo na početak ovog eseja – gde je naglašeno da ko nije iskusio Fragmente sam sa sobom, nije prošao konfirmaciju.  U moru pojmova, preskakaćemo ih i ostaviti za čitanje knjige, ali ostalo je još par koja moramo ispisati. Kako je Bart sam rekao u Zadovoljstvu u tekstu, ’’to zadovoljstvo može biti kazano: otuda dolazi kritika’’. Ti pojmovi su oni koji se odnose na magiju rituala kod zaljubljenoga, POSLEDNJI LIST (Posmatram neki list u njega polažem svu svoju nadu. Ako padne, avaj, sa njim pade i moja nada.), to je čitava serija rituala, traganja za znakovima i potvrdama, jer od svakog savetodavca, koji god on bio, očekujem sledeće: osoba koju volite takođe voli vas i to će vam večeras reći. Isto važi za odeljak NEPOUZDANOST ZNAKOVA. Za kraj, ponovo smo u tački u kojoj se javlja opčinjenost. Vrtimo se u krug, i knjiga, i mi. Tako je jedino ispravno i korespondira sa temom. Pojam TAKAV nudi možda najviše i sumira celu knjigu i problematiku. Takav, reći će zaljubljeni: ti si takav, upravo takav. Označujući te kao takvog, omogućujem ti da izbegneš smrt svrstavanja, otimam te od Drugog, od jezika, hoću da budeš besmrtan. To je slično onome što je Haksli pisao u Kontrapunktu života, da se ne zaljubljujemo u skup vrlina i talenata već u individuu. To i Bart ponavlja: Drugoga volim ne zbog njegovih (izračunatih) kvaliteta već zbog njegovog postojanja; pokretom, koji se može nazvati mističkim, ja volim ne ono što on jeste već to što jeste. (...) Svako rasuđivanje se prekida, nestaje teror smisla. Poseban je i pojam dat među poslednjima, kao završnica priče, a to je ISTINA. Ovde imamo jednu inverziju: Ljubav je slepa – izreka je pogrešna. Ljubav širom otvara oči, ljubav nas čini vidovitim. (...) Imaš svu moć nada mnom, ali ja imam sve znanje o tebi. Imati sve znanje o nekome, piše dalje Bart, ili makar uverenost da tu osobu jedino mi dobro poznajemo, nije bez mrlja, jer mi ostavljamo prostora i da ona bude nepredvidiva, da se misterija nastavi. Zato je ta rečenica, koja nas čini naizgled vladarom stuacije, ’’ja tebe tako dobro poznajem’’, u stvari i odraz vrlo specifične nesigurnosti. O simpatičnoj sebičnosti voljenja pisano je i pre, i pre Vertera i Barta, ali lepo je podsetiti se kako se vrši to ograđivanje prostora – Kako je može, kako je SME neko drugi voleti kad je ja volim, volim tako isključivo?
U svakom slučaju, nemoguće je napisati sveobuhvatan esej o Bartovim Fragmentima jer bi trebalo prepisati celu ovu knjigu, od preko 250 stranica. Kao kada je Tolstoj objasnio svoj metod kako da prepriča Rat i mir, samo da prepiše celu tu knjigu. Potpuno jasno i nepreterano, iako može zadelovati. Ima i filologa koji u modernim tumačenjima teksta gledaju čak izvesnu pomodnost, želju da se stvori pre naučna karijera nego prava nauka, smatrajući da je stara filologija neprevaziđena. Ono što je za Barta važno jeste reći da on ne tumači tekst – on uživa u tekstu, što nije isto. Njegovoj stvaralačkoj energiji tumačenje nije na prvom mestu, seciranje, laboratorijska analiza književnosti. Tekst je daleko više od nizanja reči, i daleko dublje od izdvajanja filozofskih ideja. Nekog ko tumači književnost strogo lingvistički, ili pak strogo stilistički, ili bilo kojom strogom disciplinom, možemo uporediti sa nekim ko shvata humor, shvata nesklad i komiku neke situacije, ali nema dovoljno kapaciteta zdravosti da to u njemu i izazove neke emocije – i pravi smeh. Smeh u onom obliku kakvom je Aristotel kvalifikovao čoveka kao biće. Još gori primer bio bi neko ko razume igru, ali je ne ume. Isto važi za književnost: neko ko je tumači, ali je ne doživljava. Svet književnosti skoro da funkcioniše po zakonima kvantne fizike, njeni junaci su tu, živi, realni, izgrađeni, nevidljivi svakome, ali to ne pobija njihovo postojanje. Kao što Almodovarovi filmovi nisu nadrealistični, nego realistični. Zato su svi komentari koje Bart daje, citati koje izvlači iz dela pisaca i filozofa da bi potkrepio tvrdnje potpuno obične, viđene i opisivane oduvek, prepoznatljive istine, a dok ih čitamo osećamo oduševljenje samoidentifikovanja, osećaj da nas je neko prozreo, toplu brižnost da je neko, veliki Rolan Bart, baš zbog (svih) nas napisao tu knjigu. Ovo je prijateljski razgovor sa njim, ne ’’obično’’ čitanje.





[1] U smislu da kultne ličnosti zapravo prestaju da budu bitne kao ljudi, već se pretvore u svoje delo, gube identitet na neki način i postaju medijum, kolektivno dobro, amorfna emocija ili amorfni intelekt koji zavolimo, nezainteresovani za njihovu ljudsku suštinu. U tome je prokletstvo talenta, verovatno. Naravno, ovo ne važi za 100% slučajeva, ali za većinu važi. Što bi Oskar Vajld rekao: Najveći pesnici su najNEpoetskija bića na svetu.
[2] Umetnost je, kao i sva estetika ipak domen Anime. Otuda možda i ta isključivo platoničarska privlačnost prema muškim stvaraocima, jer je za ’’aristotelovsku’’ ljubav potreban Animus.
[3] U ovom tematu svi tekstovi o Bartu su ekstremno korisni i uglavnom govore upravo o Fragmentima (dakle, sve od str. 73 do 140, Koraci, sveska 9-12, 2011).
[4] Istina je, doduše, da ima mnogo sterilnih radova na tu temu i da mnogima koji umeju da promišljaju i koriste reči fali praksa, praktičan dar da sve te reči i ostvare na delu, tako da je ljubav kod mnogih znalaca jezičke veštine pretvara u frigidni traktat i razglabanja. Dobar primer je Kjerkegorov Dnevnik zavodnika.
[5] Pojam normalnog života najbolje je opisan opet u Filozofiji palanke i to je knjiga kojoj se treba stalno vraćati, bar nekim njenim delovima.




3 коментара:

Unknown је рекао...
Администратор блога је уклонио коментар.
Анониман је рекао...

Chère Sophie,
dopao mi se Bart iz tvog ugla, veoma. Pretpostavljam da ti je jedna od osobina vrcavost ( za jednog filologa tako poželjna ); sudim po tome što si la femme universelle. Bravo!
Znaš, malo mi je već muka od mediokriteta, pa kad naletim na izuzetke, silno se obradujem i pomislim da za nas , Bogu hvala, ima još spasa a da on nije vezan za Rodos.
Srdačan pozdrav od Vere

Sophi је рекао...

ja sam ovaj komentar tek sad videla... eduj me na FB-u ako želiš, moje ime je i prezime, samo sa Ž (dakle, ne Z), pa ćemo pričati, a imaš i moj email: exceptional.f@gmail.com
da, jesam femme universalle, hvala na komplimentu ;-)