Ако језик није ergon већ energia, како каже Хумболт, жаргон је вероватно његов
најенергичнији сегмент. Поред жаргонизама који су у широј употреби и познати
широј публици, постоје и они који су везани за неку одређену струку или сферу.
Свакако да је музика једна од области у којој се развио врло специфичан
''шифарник''.
Ауторка књиге Музички жаргон
младих, проф. др Софија Милорадовић, то покушава да дешифрује помоћу
обимног материјала, при чему српске музичке жаргонизме пореди са руским. Уочавају
се разлике у поимању тог наизглед истог света, света музике. Музика јесте
универзални језик, али очито има разнородне дијалекте и асоцијативне
могућности.
Књига је подељена на следеће делове: Прелудиј (заправо, предговор књиге,
са очитом асоцијацијом на музички термин), Уводни тактови о жаргону и око њега,
Ледило сворка у Београду, Жаргонско сећање: Све било је музика, Гњат веселуху у
Москви, Обратни музички поглед на жаргонизме, Сличности и разлике: музички
жаргон младих и молодежњи музикалњи сленг и Завршни тонови, а на крају су дати прилози.
Све је очигледно фино уклопљено у музички вокабулар, са дозом жаргонске слободе
изражавања, што књизи даје додатну гипкост и динамику.
Ауторка најпре даје дефиницију жаргона, и још неке теоријске податке,
наводи и важну напомену шта би био идеалан припадник омладинског социјалног
стратума (особа узраста између 15 и 25 година, код руских научника варира и до
35), а све то повлачи за собом и одређене норме понашања, одевања, обликовања
фризуре, музички укус, итд; ауторка истиче да јој је намера да пронађе златну
средину између жаргона као језика струке и језика улице (цитира Драгослава
Андрића и његово запажање о осцилирању жаргона између та два нивоа употребе). У
другом поглављу, наводи језичке податке везане за творбу речи унутар жаргонске
музичке лексике, приметивши да има много више изведених лексема од неизведених
и да као семантички центар може бити узета и домаћа и страна основа. Постоје
разлике између српске и руске жаргонске лексике, и логике по којој је она
настајала, што се може видети, на пример, код назива за дискотеку: парилка (руски, настало асоцијацијом
прегревање/презнојавање у затвореном простору) или потник (опет са асоцијацијом на знојење). У Обратном музичком
погледу, ауторка даје неке паралеле, па констатује да се и у српском и у руском
језику лексеме из сфере музике користе и у различитим вулгарним значењима, али
и у значењима која покривају сферу блискости, еротског, и сл. У начину како се
граде жаргонизми, проналазе се и сличности, што ауторка испитује у поглављу
Сличности и разлике. У Завршним тоновима сумира ''саундскејп'' књиге.
Прилози су најживљи део књиге јер је ту смештен и мали речник
београдског омладинског музичког жаргона, исто је учињено и са руским језиком,
а ту су и изводи из речника жаргона (они који се односе на музику, свакако)
Драгослава Андрића, као и Боривоја и Наташе Герзић. Обиље ових жаргонизама није
нам познато ''на прву'', а један није евидентиран: фолкерка, у значењу ''особа женског пола која се одева и понаша као
турбо фолк звезде или слуша ту врсту музике''. Но, наведена је фолкуша, у значењу ''женска особа која
изводи фолк музику''. Ово, свакако, не значи да је вредност књиге на било који
начин мања; жаргонизми се мењају, смењују, и немогуће је обуздати их све на
једном месту. Жаргонизам показује понекад и социокултурну моду, па је тако,
тврди ауторка, блузер скоро ишчезао
из употребе јер је блуз музика коју ређе слушају генерације после 80-их.
Нажалост, лепше би било да су неки други жаргонизми ретки, попут тих везаних за
турбо фолк, ипак, на сву срећу, нису ретки они који се односе на рок...
Литература коју ауторка наводи богата је и информативна, а трагајући,
на пример, за спрегом између музике и додира, односно трагајући за разлогом
зашто се – како она наводи – Равелов Болеро
често користи као музичка позадина страствених филмских сцена призива и
Епштејнову изванредну књигу Филозофија
тела.
За крај, оно што је Ејми Вајнхаус колоквијално назвала outro
(као завршну нумеру свог албума Frank),
а чему је супротно intro – у њеном албуму, или
прелудијум у овој књизи, рећи ћемо да је дихотомија коју помиње Бугарски –
језик : култура и жаргон : некултура овде успешно савладана, у корист златне
средине, што је и била ауторкина намера. Уосталом, зар они говори који ''вуку''
на Cockney не звуче colourful
у односу на BBC English?
Нема коментара:
Постави коментар