Reakcije na pokatoličavanje
Kako su marani reagovali na svoju novu situaciju? Kakve su bile posledice konverzije na njihovo duševno stanje i identitet uopšte? Ukratko, možemo reći da su ispoljavali različite oblike podvojenosti i jednog zbunjenog, ambivalentnog identiteta. Vođeni osećanjem krivice, nostalgije ili posvećenosti precima, neki konvertiti su nastavili da jevrejske obrede posmatraju tajno. Drugi su pokušavali da se stope sa katolicizmom, ili sa dozom verskog konformizma ili pak sa žarom novih hrišćana. Neki su, odbacujući konformizam obeju religija, postali duhovni otpadnici i reformatori unutar hrišćanstva, dok su mnogi prestali da ispovedaju bilo koju veru, stavivši fokus na ovozemaljske poslove. Postajali su sekularisti, jeretici, deisti, čak i ateisti.
Reakcije na konverziju bile su različite i ništa nije vodilo konvertite u potpuno integrisani identitet i način života. Iako su u prvim generacijama konverititi pokušali da održe svoj judaizam tajno, utopljen u neprijateljsku sredinu - tako što su ili mešali obe religije ili pak postajali hrišćanski reformatori ili čak napuštali svaku religijsku tradiciju – svi oni su na kraju dolazili do stanja potpunog neidentiteta; unutrašnje Ja bilo je rastrgnuto i podvojeno; u njemu je to Drugačije bilo ukorenjeno i delimično ga određivalo.
Pod takvim okolnostima javila su se dva pravca, koja se naizgled međusobno isključuju: neprestana asimilacija s jedne strane, a sa druge - uporno pokušavanje da se judaizam održi u tajnosti. Iako je teoriji bilo drugačije, u praksi su ova dva principa bila zaista suprotna i ponekad su unutar jedne porodice postojale obe te tendencije, ili unutar jedne iste osobe. To je izazvalo neku vrstu kompleksa i, što je još fascinantnije, to je stvorilo jednu posebnu vrstu dualiteta koja je obeležila život konvertita. Ne samo oni koji su oklevali i imali ambivalentan odnos prema judaizmu već i oni koji su se jasno opredelili– za jednu ili drugu stranu (hrišćanstvo ili tajni judaizam) - u svom svakodnevnom životu su uvek ispoljavali suprotnu opciju od one koju su izabrali - u načinu kako su se ponašali i razmišljali, ili pak u žarkom suprotstavljanju judaizmu. Neko ko je tajno ispovedao judaizam nije bio pravi Jevrejin, a i neko ko je postao strastveni hrišćanin izdao je svoje jevrejsko poreklo time što je strastveno prigrlio svoju novu religiju....
Drugačija različitost
Ono što je karakterisalo egzistencijalnu situaciju marana bio je novi oblik različitosti. Ranije je biti Jevrejin u španskom društvu značilo nešto Drugačije – što izaziva sumnje, ali ipak nešto domaće, poznato Drugačije. U srednjem veku u kome je religija dobila vladajuću ulogu, judaizam je postao nedvosmisleni oblik različitosti koji je Jevreje oštro odvajao od ostatka španskog društva. Menjanjem religije, iz judaizma u katolicizam, oni su zvanično uspeli da dođu do glavnih društvenih organa hrišćanske Španije, ali u samima sebi i dalje su ostajali Drugačiji, neki eksplicitno, a neki suptilnije i na složeniji način.
Ta Različitost, to osećanje da su oni Drugačiji u odnosu na okruženje, bila je isprva povezana sa religijom. To se izražavalo ili kroz otpadništvo od hrišćanstva ili kroz neku vrstu otpadništva untar hrišćanstva, ili pak religijski nehaj, ili nasuprot tome – verski fanatizam. U kasnijim godinama, kada je religija postala nedovoljna kulturna oznaka, ta Drugačijost konvertita povezivala se sa rasom i krvnim poreklom, i tako je prećutno bivala sekularizovana. Konverititi su bili obeležni kao ljudi koji su ’’nečiste krvi’’, i zato su im određene društvene počasti i pozicije bile nedostupne. Taj zadatak da se konverititima zabrane određena prava nasledila je Inkvizicija, koja je pod plaštom vere vršila suštinski rasistička, nehrišćanska dela.
Istodobno, konveriti su bili odstranjeni od tradicionalnog Drugačijeg u španskom društvu u kom su bili tretirani kao Jevreji, i i to je stvorilo njihovu celokupnu Drugačijost. Iako su Jevreji i konvertiti bili ponekad povezani u praksi, u osnovi su bili otuđeni jedni od drugih: konveriti su kao novo Drugačije bili su različiti od tradicionalnog Drugačijeg i nisu se stoga vraćali svom društvenom Ja; to je načinilo konvertite dvostruko odstranjenim.
Najjače osećanje koje je pogađalo konvertite bilo je osećanje krivice. Mnogi su se osećali krivim jer su izdali svoje jevrejske korene, a judaizeri su bili često bili svesni da su u svojoj novoj veri[1] neiskreni. Taj teret, konfuzija i nepoverenje koje su počeli da osećaju prema obema religijama – i hrišćanstvu i judaizmu- neke od njih je dovelo dotle da odbace obe te religije. Tako je, pored judaizera i asimilovanih konvertita, lagano nastajala i treća grupa: religiozni skeptici i ponekad kategorični (ako je bilo tajno) jeretici koji su umesto metafizičkog spasenja tražili lično ispunjenje u ovozemaljski stvarima - u trgovini, politici, ljubavi, porodici ili karijeri. Odatle su nastali prvi racionalisti i ateisti. Sumnjali su u postojanje života posle smrti, u transcedenciju, u nadnaravni svet, i u samu ideju Boga.
Članovi jevrejskih zajednica bili su najčešće nemilosrdni prema tom dualietu konvertita. Rej Martins ’’bi ušao u jevrejsku sinagogu i izgovarao jevrejske molitve, sa istim pokretima tela kao i ostali Jevreji’’, ali su ga oni izbacivali vani. Zato se Raj Martins pobunio: ’’Zašto me izbacuju kada ja želim da se molim kao oni?’’ Prema konvertitima su više razumevanja imali njihovi rođaci: ’’Noći kada je Huan Rodriges (konverit), escribano[2], umro...svedok je rekao da je video da iz njegovog doma izlaze jevrejske žene. Kasnije se pročulo i po gradu da su tokom cele noći ulazile i izlazili ljudi, i da je mnogo Jevreja i Jevrejki bilo u njegovoj kući...’’To je zaigurno bila ’’prerađena’’ marano verzija Šive[3], jevrejskog običaja žaljenja za pokojnikom.
Njihova dvostruka Različitost mnoge konvertite je nagnala da međusobne brakove. ’’Zagrlio sam svoju ženu hiljadu puta’’, jedan konvertit je uzviknuo kada su mu sve kćerke bile udate. ’’Dobro je da svoju kćerku oženim sa nekim iz moje kaste, jer ako on nju nazove Jevrejkom, ona će njega moći Jevrejinom i ako ona kuva khamin (jevrejsko jelo za Šabat), on će jesti sa njom’’. Posebno snažan izraz sličnog tona dao je pesnik Anton de Montoro, konvertit takođe, koji je uputio to svojoj ženi, takođe konvertitkinji.
Nije ni potrebno naglašavati da su ove tri grupe konvertita o kojima ćemo govoriti imaju unutar sebe još podgrupa i nijansi koje se ponekad preklapaju međusobno. Posebno je važno istaći da niko od njih nije bio sasvim samointegrisan, ili potpuno kadar da ispuni svoju misiju i nameru. Sa nekim varijacijama, prvi uzorci koje smo pronašli potiču iz različitih perioda maranskog iskustva i kao polazna osnova za njihovu fenomenologiju.
Primetićete da ja lično ne imenujem nijednu posebnu kategoriju dualista koi su mešali judaizam i hrišćanstvo. Razlog je, jednostavno, to što su svi to činili. Dualitet je, kako smo to već pomenuli, bio uobičajen za konvertite, za sve grupe konvertita: a to da li je neko bio član ove ili one grupe to je ovde određeno time kako se pojedinac lično postavio prema tome, a ne od neke čiste ili jedinstvene varijante dualiteta.
Judaizeri
Samo u prvim generacijama konvertita moglo se naći Jevreja koji su se borili, makar malo, dok njihovo jevrejstvo ipak nije podleglo asimilaciji ili pak dualističkom obliku identiteta; takvi konvertiti zvali su se judaizeri.
Ogorčeni zbog nasilja koje je nad njima sprovođeno, ili iz osećaja krivice i stida što su raskinuli zavet svojih praotaca, mnogi konveriti borili su se da na neki način tajno sačuvaju svoj jevrejski identitet, u svojim domovima ili su ispoljavali tajno religijsko ponašanje. Imali su običaj da posmatraju jevrejske rituale kriomice, da ne jedu određenu hranu koju je jevrejski zakon zabranjivao, da se mole, da izgovaraju jevrejske blagoslove i da uče svoju decu da će biti spaseni pre u Mojsjevom nego u Hristovom zakonu; s druge strane, osećali su se zatočeni u ’’zemlji obožavanja idola’’[4], čekajući svog Mesiju.
Blizina neke prave jevrejske zajednice davala je prvim judaizerima mogućnost da dobiju verska uputstva, a ponekad i učestvuju u jevrejskim verskim ceremonijama. Mali broj njih je obrezivao decu – to je bila vrlo opasna praksa propisana zakonima praotaca – i društvena anatema na++ mesu njihovih potomaka. U svakom slučaju, mnogi su se pretvarali da jedu svinjetinu ili da rade na Šabat, a nisu ništa radili od ta dva. Neki su ustajali rano izjutra da bi se pomolili na jevrejski način, pre nego što počnu svoj dan kao katolici...Ustalio se običaj da se Šabat pozdravi tako što se oblači nova odeća u petak popodne i pale ritualne sveće, najčešće sakrivene u ormaru ili kaminu. Neki marani su praktikovli košer klanje životinja, a mnogo su se još uvek sećali ili ponovo naučili kako da puštaju krv i tako očiste zabranjene žile[5], u skladu sa jevrejskim zakonima ishrane.
Oni najsmeliji judaizeri slavili su Pashu, Jom Kipur i poneke manje jevrejske praznike, ili u samoći ili tako što bi napravili ’’bezazlenu’’ posetu nekom od svojih jevrejskih suseda u jevrejskom kvartu.[6] Tako su u Siudad Realu držana tajna okupljanja judaizera, u 11 različitih kuća, u periodu između 1440. I 1480.godine. Učesnici su pokrivalin sebe talitom (molitveni pojas), ne samo jer je to jevrejski simbol već i da bi sakrili svoja lice od radoznalih posmatrača.
Sve vreme, judaizeri su redovno posećivali crkve, slušali misu, uzimali naforu, molili se Devici Mariji i činili se da obožavaju njenog sina. Kada bi ispovedali grehe svešteniku, grešili su u stvari tokom samog ispovedanja jer su krili najključniju tajnu koju su nosili – tajnu judaizma. Običaj je bio da se mentalno anulira ono što telo čini ili što usta izgovaraju. Kada bi ulazili u crkvu, neki konvertiti su tiho izgovarali kletve na račun tog mesta – jer je crkva za njih bila mesto idolatrije; drugi su okretali glavu od Hristovog kipa tokom mise, moleći se šapatom Mojsijevom Bogu, ili su pokušavali da izbegnu uzimanje nafore tako što su se pravili da su zaneti u molitvama ili da su zauzeti brojanicom i molitvenikom.
Posebno je popularan bio praznik Purim, koji slavi oslobađanje Jevreja od Persijanaca, kada je po legendi kraljica Estera – koja je i sama bila sakrivena Jevrejka spasila svoj narod od ozloglašenog vezira Hamida. Kao eklatantan primer marani su ustoličili kraljicu Esteru kao sveticu-zaštitnicu (pojam sveca zaštitnika je katolički i nema ga u judaizmu) i obraćali joj se kao ’’Sveta kraljice Estera’’. Ova mešavina hrišćanskih i judaistički elemenata, ovaj jevrejski običaj umotan u katolički okvir, predstavlja tipski primer za maransko versko iskustvo.
Jevrejske relikvije – menore, molitvene čaše, molitveni svici (tefilin), ili mezuze (koje su se prenosile s kolena na koleno i bile su neka vrsta svetog talismana) su kako je odmicalo vreme, u porodicama koje su se pokatoličile, počele da gube svoje značenje. Neke od ovakvih predmeta mogu su se sporadično naći u u Južnoj Americi i danas, gde su se bili naselili njihovi vlasnici. U prvim generacijama, posedovanje ovih verskih relikvija bilo je opasno po život. Dok su trajala pobune protiv konvertita u Siudad Realu 1474, obućar Huan Alegre bio je primećen dok je pokušavao očajnički da sakrije svoj amulet, dok je Huan Kalvilio unajmio svog suseda, Huana Sančeza, da sakrije njegov jevrejski molitvenik u svoju kuću.
Neke maranske porodice pokušavale su da se vrate judaizmu čak i generaciju ili dve od pokatoličenja. Takva vraćanja veri bila su često uzrokovana prozelitskim naporima drugih konvertita koji su ih nagovarali preko osećanja gubitka ili kajanja. Marina Gonzales je odrsla i živela u Siudad Realu kao katolkinja od 1480, kada su je dva rođaka ubedila da je živela u grehu i da može biti spasena (hrišćanski koncept) jedino ako pređe u Mojsijev zakon; tako je ona počela da praktikuje judaizam i činila to naredne 32 godine. Slično je i Beatris Gonzalez bila ’’rekonvertovana’’ od strane svojih dveju jevrejska poznanika, Huana Falkona i Alonsa Diaza. Kako to obično biva sa prozelitizmom, neki od razloga za to bili su pre ovozemljski i obični nego želja za spasenjem. Judaizer Garsija Barbes, tajni košer mesar i povremeni prozeliter, obećao je Huanu de Činčila da će mu se supruga vratiti ako se bude vratio judaizmu; tom prilkom je dao Huanu cipele i odeću u zalog za svoje obećanje do Jom Kipur posta, i zagrlio i poljubio novog preobraćenika kada je ovaj pristao (to je bilo, očito, tajni čin pomirenja devijantnog judaizera koji se vratio svom stadu).
Nije bilo granice do koje su judeizeri skrivali svoje neslaganje. Disimulacija je podrazumevala upotrebu verbalnih maski: greške i dvosmislenosti. Slanje dvosmislenih, oprečnih poruka u okviru jedne iste rečenice postala je životna potreba, dovedena do umetnosti. Neki su našli utočište od lavovskih kandži legla tako što su postali monasi i živeli u u manastirima. Suptilan način pokazivanja judaizma bilo je i obraćanje Bogu sa DIO (u jedinini) a ne DIOS (što je ličilo na množinu[7]), kako ta reč glasi u španskom jeziku; izostavljanje finalnog S izražavalo je otpor ideji o Trojstvu, koju su Jevreji smatrali besmislenom, i koja je, ako logiku stavimo na stranu, glavna razlika koja deli judaizam i hrišćanstvo. Slično izostavljanje, ovoga puta ne slova, praktikovala je Ines Lopez, iz Siudad Reala, koja se zaustavljala posle rečenice ’’U ime Oca’’, izostavljajući ’’Sina i Svetoga duha’’, a krstila se samo do pola – dodirujući najpre čelo i potom samo jedno rame.
Žene kao neka vrsta rabina
Žene su igrale bitnu ulogo u prenošenju i očuvanju judaističkih obreda. Žene su ostajale kod kuće, i tako boravile više sa decom, tako da je na njima bilo i prenošenje tradicije na nove generacije. To je uslovilo da ovakav maranizam bude vrlo matrijarhalan, običaj koji i danas postoji. Žena je kontrolisala unutrašnju stranu doma, gde su se tajne i čuvele i bila je odgoborna za obrazovanje idućeg naraštaja, kao i za njihvo kriptojudaizam. Marija Diaz, pokatoličena Jevrejka, koja je učila judaizam od konvertita iz Siudad Reala i sa Palme, negde krajem 15.veka, bila je smatrana nekom vrstom rabinskog autoriteta u toj meri da je često držala liturgiju za Pashu, tajno. Druga konvertovana Jevrejka, Marija Alonso, žena pisara i javnog notara Alonsa, držala je judaističke seanse u svom domu, takođe u Siudad Realu, i određivala datume kada će se slaviti koji jevrejski praznik, što je predstavljalo najvišu ingerenciju u judaizmu, rezervisanu samo za rabina. Ništa slično nije bilo dozvoljeno kod ortodoksnih Jevreja, ni tada ni sada.
Treba reći i da su maranske žene očuvale autoritet u domu vekovima, sve do danas. I u današnjem Belmontu u Portugalu, gde još uvek ima marana (videti dole deo o Belmonteu), žene su i dalje odgovorne za očuvanje i širenje molitava, a običaj je i da se neka mudra starija žena odredi da izvrši kvazi-jevrejsku ceremoniju venčanja, tajno, pre nego što katoličko venčanje bude održano. Ono što je potpuno zadivljujuće kod nekih marana je to što imaju posebnu molitvu koju izgovara žena: ’’Neka anđeli slave Gospoda što me je stvorio...i dao mi vodu da se očistim i ubrus da se obrišem, oči da gledam, ruke da dodirujem, uši da slušam, i što me je načinio ženom’’. Ovo je nešto kao čista replika na molitvu ortodoksnih Jevreja koji se zahvaljuju Bogu sa drugačijom završnicom: ’’...i što me nisi načinio ženom’’.
Jevrejsko učenje: povlačenje pre neprijateljom
U kasnijim epohama, posle Velikog progona iz Španije 1492.godine koji je jevrejske knjige zaklonio od dohvata marana, morali su da potraže nova učenja, stabilna, koja bi bili izvori jevrejskog znanja. To su mogli najpre pronaći (ako su znali latinski) u katoličkoj literaturi, koja im je bila dostupna. Latinski prevod Biblije (Vulgata) mogao je marane podučavati o velikim jevrejskim ličnostima iz starine i osnovnim zapovestima Mojsijevog zakona, koje su usvajali kao put do spasenja. Ironično je da antijevrejski spisi, uključujući i one nasurovije, mogu biti očišćeni od najotrovnijih namere, i učili su ’’šta Jevreji rade’’.
Nije zanemarljivo ni to što je Inkvizicija objavljivala spiskove sa detaljima o jevrejskim verovanjima i običajima, namenjene za agente, i tako je nehotice stvorena ’’škola’’ bazičnog judaizma. A kako su neke od tih stvari bile neprecizne, i odgovarale su maranskim a ne autentičnim judaističkim običajima, inkvizitori nisu bili samo instruktori već čak i inovatori u problemu ’’kako biti Jevrejin’’ i tako su doprineli stvaranju ’’religije marana’’.
Unutarnji stav i nada
Nije iznenađujuće da je njihovom iskustvo proizvelo tendenciju da radije biraju unutarnji nego spoljnji svet, nameru/ritual radije nego dela, tihe molitve u sebi a ne verbalnu ekspresiju.To je podstaklo veterane da pravu religijsku vrednost u nečiji privatni svet i da navikne ljude da svoju unutarnju volju vide kao centar svog identiteta. U narednim vekovima to naglašavanje unutrašnjeg sveta rodilo je nove forme spiritualnosti u španskom katolicizmu, uključujući španski iluminizam i erazmijanizam.
Drugo karakteristično stanje svesti u maranno identitetu bila je nada, ta čuvena esperanza, koja je održavala i hranila živote aktivnih ili malo određenih judaizera. Kao tobožnji Jevreji, delili su opštu jevrejsku nadu da će mesija doći; ali takođe su živeli i svoj lični egzil, taj španski ’’Egipat’’ ili ’’Vavilon’’, i žudeli da budu oslobođeni. Stari hrišćani – u pesmama, propovedima, rugali su se ovoj marano esperanzi kao uludnoj i grotesknoj jer, po njima, Jevreji nisu shvatili da je mesija već došao, i zato su oni bili osuđeni da žive u beznadežnosti i poniženju. Maranima je, kao i Jevrejima, ta mesijansa nada svedočila o istrajnosti njihove vere i verovanja – u to da su i dalje izabrani od Boga i da će na kraju opet čuti njegov zov.
U svojim strategijama disimuliranja (neke su bile sofisticirane, neke patetično naivne) konvertiti nisu uvek izražavali pozitivni jevrejski impuls, već ponekad odbijajući, impuls otpora, ili lični protest nasilnosti preko koje im je strani identitet bio nametnut. Njihova silovana volja bila je povučena unutar njih, koja je potvrđivala sebe kao tajno odbijanje i otpor. Ipak, dobar deo je zadržao jako pozitivno interesovanje za judaizam. Željni da zadrže svoje jevrejstvo koje su znali da nestaje iz njihovog svakodnevnog života, hvatali su se toga sa posvećenjem, hrabrošću i očajem. Drugi su pak, oni slabiji da se bune i neodređeni ni za jedan put, skrenuli u nova hrišćansku ulogu dok su i dalje praktikovali judaizam na pasivan, malokrvan način, više po navici nego uporno, i koji je diktirala više nostalgija nego snažna nada.
Belmonte
Knjiga Cecile Rot, o maranima, napisana 1932, jedina je relevantna sinteza koja nam na kraju pripoveda o maranima koji su se zadržali do današnjeg dana na severu Portugala, u regijama Beiras i Trasosmontes. Najnaseljeniji Jevrejima bili su krajevi oko gradića Belmontea. Poljski Jevrejin Šamuel Švarc 1917.godine nastalio se u Portugalu i radio kao rudarski inženjer blizu Belmontea. Tražio je ispomoć oko rada u rudniku, a jedan belmontski trgovac upozorio ga je na jednog od kandidata, rekavši ’’on je Jevrejin’’. Zbunjeni i uznemireni Švarc pitao se šta je to značilo. Da li je upotrebio reč ’’Jevrejin’’ u antisemitskom značenju ’’prevarant’’ ili je mislio na prave Jevreje? Kasnije je utvrdio da u regiji Belemonte u izuzetno velikom broju žive Judeos, Jevreji koji jevrejske obrede praktikuju u tajnosti. Mnogi od njih bili su običan narod, čak seljani, koji su malo znali o svetu van svog mesta i apsolutno ništa o drugim Jevrejima. Dugo vremena opirali su se Švarcovim pitanjima i sumnjičavo ga posmatrali. Njegov ’’najgori’’ argument sa kojim je pokušao da im se približi bio je da je i on takođe Jevrejin: to je izazivalo suprotan efekat jer su smatrali da je baš to pravi dokaz da je on špijun i uljez – jer u mislili sem Jevreja na svetu nema više Jevreja! Ovo verovanje, koje je moguće bilo i razlog zašto su tako dugo opstali, pokazuje da su ti marani doživljavali pojam ’’Jevrejin’’ u skladu sa svojom ličnom tajnovitom pričom, do te mere da su prisvojili jevrejski apelativ samo za sebe.
Švarc je primetio da je u Belmonteu marane verski predvodila sveštenica, neka vrsta ženskog rabina, koja je čuvala i prenosila jevrejsku tradiciju; pokušao je da ubedi tu ženu u svoje jevrejstvo tako što je počeo da deklemuje jevrejske molitve. Uzalud: ovi marani nisu prepoznavali nijednu jevrejsku molitvu. Zvučalo im je strano, nisu poznavali ni hebrejski jezik, na kom su te molitve bile pisane. Naposletku je Švarc, potpuno razočaran, izgovorio najesencijalniju jevrejsku formulu: Šema Jisrael, Adonai Elohenu, Adonai Ehad.[8] Reč Adonai bila je najsvetija u maranskoj liturgiji, istinsko ime jednog i jedinog Boga; tako da je oba puta kada je Švarc izgovorio tu reč, žena rabin pobožno pokrivala oči. Na kraju je izjavila: ’’Ovaj čovek je zaista i istinski Jevrejin, jer priziva ime Adonai’’.
Pošto je zadobio njihovo poverenje, Švarc je posvetio nekoliko godina sakupljanju njihovih pesama i molitava, i objavio ih 1925.godine. Zanimljivo, kada sam ja posetio Belemonte (1985), našao sam da marani koriste tu njegovu knjigu,i umnožavaju je, kao molitvenik. Nenamerno, ovaj učeni čovek je njihovu usmenu tradiciju preneo u pisano delo i time im kanonizovao religiju.
Ironija je dvostruka jer ništa nije bilo dalje od njegove suštinske namere. Švarc je, naime, kao pristalica cionizma, želeo da marani odbace tu svoju hibridnu veru i vrate se zvaničnom judaizmu (a da pritom zadrže samo neke oznake, kao čist folklorni element), i da to vraćanje bude znak da su se vratili svom narodu. Nisu svi učeni Jevreji u Lisabonu odobrili ovaj plan. Neki su bili protiv jer su se bojali da bi to moglo napraviti aberantnu sektu, ili da proizvede talas antisemitizma u Portugalu, dok su neki jednostavno te marane smatrali inferiornom klasom. Ipak, pokušaj da se oni rekonvertuju je zaživela i opastala do II svetskog rata.
Gorljivi govornik bio je heroj iz Prvog svetskog rata, kapetan Sartur de Baros Basto, koji je uzeo hebrejsko ime Ben Roš. 1923.godine, on je našao otvorenu jevrejsku zajednicu u svom rodnom mestu, Oportu. Uz pomoć inostranih sefardskih grupa on je uspeo da napravi tako dobru propagandu da su ga nazivali ’’apostol marana’’. Objavio je časopis (HaLapid, u prevodu Baklja), a 1938. otvorio sinagogu za bivše marane. Ali, to je izazvalo veliki otpor. Veliko neslaganje u ultrakonzervativnoj katoličkoj zemlji, a zakleti republikanac u Salazarovoj polufašističkoj državi, Barros Basto bio je raščinjen u vojsci. Njegovi neprijatelji zakitili su ga atributom mučenik, ali su takođe i kontrolisali njegov uticaj. Umereni Švarc, koji je prvo bio njegov obožavatelj, postao mu je ljuti protivnik. No, sredinom veka obojica su shvatili da su njihove želje dale bedne rezultate.
Rošova karijera završila se malo pre, ranih 30-ih. Pre nego što dalje produbimo ovu priču, hajde da pogledamo šta je ovaj putnik svojvremeno zapisao o Belemonteu: Jevreji iz Belemontea su zvanično katolici. Njihov svakodnevni život odvija se pod simbolom krsta. Kršteni su svi, i niko nije obrezan. Venčavaju se u crkvi sa blagoslovom sveštenika, i sahranjuju ih na katoličkom groblju, najčešće sa krstom na nadgrobnoj ploči. Iako retko idu u crkvu nedeljom ili na druge hrišćanske praznike, svakog petka uveče pale sveće u čast Šabata, i kriju ih u ormaru ili kaminu. Najsvetiji praznici su im Pasha i Jom Kipur. Oni te praznike slave na svoj, maranski, način, sa posebnim običajima i liturgijom, koji nisu ni hrišćanski ni jevrejski, iako inspirisani pomalo od obe ove religije. Mnogo od njih slave biblijsku kraljicu Esteru, koja je svetica-zaštitnica marana. Sve te događaje obeležavaju u tajnosti, strogoj privatnosti, što je postalo deo tajnog rituala, iako javno ispovedanje judaizma više nije opasno po život.
Tipično za marane jest da nemaju kolektivno okupljanje. Svaka porodica se moli na svoj način, odvojeno od drugih. Žena je ta koja uči i prenosi tradiciju, dok muškarci često ni ne znaju važne pesme i molitve. Marani ne jedu košer, ali prave kobasicu bez svinjskog mesa a svinjsku mast stavljaju u dimnjake da zavaraju susede. Njihova vera nije samo mešavina elemenata judaizma i hrišćanstva, već neke običaje paralelno koriste. Pre nego što se venčaju u crkvi, obave obred venčanja kod kuće, ’’na pravi način’’, tako što ih neka mudra starija žena venča. Posle dan ili dva posta, prste na desnom stopalu vezuju neupotrebljenim (devičanskim) koncem od donjeg rublja i tada ta starica koja ih venčava izgovara marano blagoslove koji treba da označe početak bračne veze. U mestima severno od Belmontea, postoji i neka vrsta marano ’’krštenja’’, što treba da zameni obred obrezivanja: baka drži novorođenče uzdignuto i izgovara marano formule maže mu biljno ulje nagrudi (pritom krsteći se samo do pola!). Kasnije, kada porodica ide u katoličku crkvu na katoličko krštenje (ili venčanje), neki marani imaju običaj da šapuću: Nesta casa entrei, nem pau, nem padre, nem pedra adorarei (’’U ovu kuću sam ušao, ali ni ovom komadu drveta, ni svešteniku, ni kamenu neću se klanjati’’).
Poseta Belmonteu
Posetio sam Belmonte jeseni 1985. Moja žena Šošana i ja odvezli smo se do Lisabona, par dana pre Jom Kipura, zajedno sa mladim Hoseo Ruahom, sinom predsednika jevrejske zajednice Lisabona, doktora Jošue Ruaha, koji je bio u marano religiji i milostivo sredio da budemo primljeni. Stigli smo kasno u petak uveče, i odmah naišli na nekoliko distinktivnih odlika ove zajednice. Naš domaćin, Abilio Morao Henrikes i njegova žena Amelija, izvinili su se što nam niu mogli ponuditi topao obrok, već samo hleb, sir i voće, jer nikada ne kuvaju u petak. Ali sutra, obećali su, uživaćemo u najboljim Amelijinim jelima, koje kuva za Šabat! Ovako su oni zbunjivali hrišćane; petkom su držali Šabat, a subotom su radili i palili vatru. Naravno, priznali su i sami, nikog od hrišćana više ne mogu zavarati ovom maskom, svi znaju o čemu se radi. Ali zašto se onda oni i dalje pretvaraju? Utilitarni razlozi koje su nam najpre naveli nisu zvučali ubedljivo, ili koherentno; ali kako je tekao razgovor sa njima, naredna dva dana, konačni odgovor: to je bila njihova obožavana tradicija, način na koji su njihovi preci čuvali svoju religiju, i to je nešto što tako treba da bude. Drugim rečima, tajna je postala važna za marane kao religijska vrednost. Maska je tražila rutual koji se imao značenje sam za sebe, i dualitet je sada praktikovan radi sebe samog.
Pre nego što su nam upokazali sobu u koju ćemo biti smešteni, naši domaćini su nas proveli po svojoj prostranoj kući. Na kraju smo ušli u neku magacinsku prostoriju, sa metlama, konzerviranom hranom, i slično. Na polici u uglu nekoliko malih uljanih lampi odašiljalo je svetlost ka plafonu. Amelija je objasnila da su to bile sveće koje je ona upalila ranije te večeri. ’’Ima ih 15’’, rekla je, ’’jedna za Šabat, jedna za Gospoda, a ostale za duše naših pokojnika’’. –Šta čine te sveće dušama pokojnika? – Osvetle im put! Amelija je počela da peva neke molitve koje uvek peva kada pali sveće. Kada je to završila, izgovorila je imena Boga, Mojsja i jevrejskih rodonačelnika, načinivši pritom čudan i zanimljiv pokret rukom. Sa tri prista dotakla je donji deo grudi, rekavši ’’Adonayoo’’, potom središnji deo grudi rekavši ’’Mojsje’’, gornji deo rekavši ’’Avraam’’, i čelo – izgovarajući ’’Isak’’, a na kraju je poljubila svoje prste i rekla ’’I Jakov’’. To je delovalo kao da se krsti – na jevrejski, maranski način.
(...)
Drugi mladić, koji se takođe zvao Henrikes (imena se vrte u krug u ovoj endogamnoj zajednici, gde su se uzimali između sebe vekovima, tako da često fizički izgledaju tromo i ponekad pate od genetskih i mentalnih prolema), prokomentarisao je: ’’Jevreji u Izraelu imaju svoju veru, a mi imamo našu’’, dodavši ''a naša vera je mnogo intenzivnija jer se mi više žrtvujemo za judaizam!''
Ovde je još odlomaka iz mog razgovora s njim:
-Ja sam Jevrejin. Osetio sam se ponosnim kada su me (katolici) nazvali tako (diskriminatorski). I kada su shvatili da me to ne vređa, oni su prestali.
-A danas?
-Danas se to više ne dešava. Ja sam građanin Portugala ravnopravan sa svim ostalima.
-Znači praktikuješ judaizam javno?
-Ne, samo tajno, u kući.
-Zašto?
-Da bih izbgao kritike. Ovo je katolička zemlja.
-Ali rekaos i da si slobodan portugalski građanin?
-Katolici znaju šta mi radimo,znaju datume našij praznika, i kritikuju i rugaju nam se zbog toga.
-Dakle, društevni pritisak te je naterao da se kriješ?
-Ne, već to podsmevanje.
-Ali što bi te to pogađalo kada ne radiš ništa sramno?
-(insistentno) Ono što mi radimo je tajni judaizam. Katolici znaju to, znaju da obeležavamo Jom Kipur, Pashu, ali nikada nas nisu videli da to činimo.
-Dakle, to je tebi važno?
-Upravo.
-Mislim, ono što je važno jeste to da vas ne vide ljudi sa strane?
-Baš tako.
-Tajnovitost je deo tvoje verske tradicije?
-Da, tako smo naučeni.
-Ko vas je to naučio?
-Naši preci.
-A kada bi sutra svi katolici postali superm liberalni, i nikada ti se više ne bi rugali, da li bi ti i dalje nastavio da judaizam praktikuješ tajno?
-Da, ja lično bih.
...
[3] Šiva je sedmodnevni jevrejski religijski obred žaljenja za pokojnikom, pri čemu se u pokojnikovom domu bdi, čitaju molitve i smenjuju rođaci.
[4] Misli se na kršenje zapovesti ’’Ne gradi sebi idola niti kakva lika’’, što se u judaizmu strogo poštuje, dok u hrišćanstvu ne na taj način.
[6] U španskom jeziku i sefardici se jevrejski kvart tradicionalno zove Juderia, kako je napisano i u originalu ove knjige, ali s obzirom na to da bi to bilo previše rogobatno za srpski jezik – prevedeno je opisno.
Нема коментара:
Постави коментар