Još jedna od onih knjiga. Knjiga koju nipošto ne bismo smeli da prepustimo samo
književnoj istoriji, i ostavimo je po strani. Rečnik zaljubljenika u Španiju, čiji je autor Mišel del Kastiljo,
izašao je ove godine u Službenom glasniku. Ovo je vrlo koncentrisana leksikon-priča
o Španiji, kontroverznoj katoličkoj zemlji, možda jedinoj pravoj imperijalnoj
sili – uz Britaniju. Autor kroz pitku leksikon-priču, na preko 250 strana,
iznosi mnoštvo podataka o raznim kulturnim pojmovima i, kako se očekuje, neizostavno
spominje Jevreje, već u prvoj odrednici rečnika. Autor kaže, govoreći o
nasilnom pokatoličavanju: ’’Oni su poznavali tajnu Španije, suviše katoličke da
bi bila odista hrišćanska’’. Zbog toga su ih, kaže autor, inkvizitori (’’ti policajci duše’’) i proganjali. Postoji i
rečenica gde kaže da ste u Španiji ili katolik ili ste ništa, i to je čak zapis
iz mnogo mlađeg doba nego što je 15. vek, kada se veliki progon dogodio.
Što se jevrejskog pomena tiče, nezaobilazne
su odrednice Katolički kraljevi, Marani, Servantes, Toledo, Avila, Auto de fe. Govoreći
o katoličkom kraljevskom paru, Fernandu i Isabel, pominje se činjenica da je
jedan Jevrejin praktično finansirao pohod na Ameriku, kao i da je na dvoru bilo
mnogo uglednih Jevreja. No, to nije pomoglo da se progon ’odloži’. Zanimljivi
su delovim o auto de fe, o propovedima, idejno srodnim inkviziciji, gde piše o
izvrgivanju ruglu jeretika, odnosno, Jevreja. ’’Svuda u Toledu zapažaju se
tragovi tog dvostrukog, jevrejskog i muslimanskog, prisustva’’, zapisuje o
Toledu, dodajući da je to grad koji ima dve najlepše sinagoge u čitavoj
Španiji,i da ’’natpisi hebrejskim slovima duž zidova govore o ponosu španskih
Jevreja’’. Ipak je najzanimljiviji deo o maranima; pokatoličenim Jevrejima i
njihovom podvojenom, grozničavom življenju. Najpre ’’sumnju nije izazivalo to
da li se neko krstio već da li je to učinio iskreno’’, a kasnije ’’sa rečju converso sumnja prerasta u prezir’’. Tu
piše i da su čitave porodice istrebljivane samo zato što su praktikovale
judaizam tajno, u najužem porodičnom krugu. Čitajući knjigu Jermijahua Jovela,
moglo se dosta saznati o maranizmu, o metodama kako su inkvizitorski agenti
doznavali o nepoštovanju katoličanstva; pominju se agenti koji bi prijavljivali
da se dimnjak ne dimi u nekom domu jer slave Šabat, da ta i ta osoba odbija da
jede svinjetinu, i sl. Sve u svemu, traumatičan istorijski ambijent, koji je
ostavio mnogo dublje psihološke posledice nego što je to promena vere. Od
autora Rečnika čitamo i da je sveta
Tereza iz Avile, katolkinja, bila maranka, sumnjiva u početku jer joj je predak
bio stolar u sinagogi. Ono što je posebno prijemčivo je to što i za Servantesa
postoji mišljenje da je bio poreklom maran, a netrpeljivost prema inkviziciji,
pa i hrišćanstvu, izrazio je kroz junaka Sanča Pansu, koji kaže da je ’’van
svake sumnje poreklom novohrišćanin pošto ne zna ni da čita ni da piše jer je
kultura po definiciji sumnjiva inkvizitorima’’.
Lorkina ’’zemlja krvi i vatre’’,
Španija, i danas je obeležena jevrejskim prisustvom i postojanjem, na jedinstven
način, a ova knjiga je samo još jedna u nizu potvrda. Jednostavno, ne može se
napisati nijedna veća knjiga o Španiji a da se Jevreji zaobiđu.
Нема коментара:
Постави коментар