Španski tajnopis (o Rečniku zaljubljenika u Španiju)


Još jedna od onih knjiga. Knjiga koju nipošto ne bismo smeli da prepustimo samo književnoj istoriji, i ostavimo je po strani. Rečnik zaljubljenika u Španiju, čiji je autor Mišel del Kastiljo, izašao je ove godine u Službenom glasniku. Ovo je vrlo koncentrisana leksikon-priča o Španiji, kontroverznoj katoličkoj zemlji, možda jedinoj pravoj imperijalnoj sili – uz Britaniju. Autor kroz pitku leksikon-priču, na preko 250 strana, iznosi mnoštvo podataka o raznim kulturnim pojmovima i, kako se očekuje, neizostavno spominje Jevreje, već u prvoj odrednici rečnika. Autor kaže, govoreći o nasilnom pokatoličavanju: ’’Oni su poznavali tajnu Španije, suviše katoličke da bi bila odista hrišćanska’’. Zbog toga su ih, kaže autor, inkvizitori (’’ti  policajci duše’’) i proganjali. Postoji i rečenica gde kaže da ste u Španiji ili katolik ili ste ništa, i to je čak zapis iz mnogo mlađeg doba nego što je 15. vek, kada se veliki progon dogodio.
Što se jevrejskog pomena tiče, nezaobilazne su odrednice Katolički kraljevi, Marani, Servantes, Toledo, Avila, Auto de fe. Govoreći o katoličkom kraljevskom paru, Fernandu i Isabel, pominje se činjenica da je jedan Jevrejin praktično finansirao pohod na Ameriku, kao i da je na dvoru bilo mnogo uglednih Jevreja. No, to nije pomoglo da se progon ’odloži’. Zanimljivi su delovim o auto de fe, o propovedima, idejno srodnim inkviziciji, gde piše o izvrgivanju ruglu jeretika, odnosno, Jevreja. ’’Svuda u Toledu zapažaju se tragovi tog dvostrukog, jevrejskog i muslimanskog, prisustva’’, zapisuje o Toledu, dodajući da je to grad koji ima dve najlepše sinagoge u čitavoj Španiji,i da ’’natpisi hebrejskim slovima duž zidova govore o ponosu španskih Jevreja’’. Ipak je najzanimljiviji deo o maranima; pokatoličenim Jevrejima i njihovom podvojenom, grozničavom življenju. Najpre ’’sumnju nije izazivalo to da li se neko krstio već da li je to učinio iskreno’’, a kasnije ’’sa rečju converso sumnja prerasta u prezir’’. Tu piše i da su čitave porodice istrebljivane samo zato što su praktikovale judaizam tajno, u najužem porodičnom krugu. Čitajući knjigu Jermijahua Jovela, moglo se dosta saznati o maranizmu, o metodama kako su inkvizitorski agenti doznavali o nepoštovanju katoličanstva; pominju se agenti koji bi prijavljivali da se dimnjak ne dimi u nekom domu jer slave Šabat, da ta i ta osoba odbija da jede svinjetinu, i sl. Sve u svemu, traumatičan istorijski ambijent, koji je ostavio mnogo dublje psihološke posledice nego što je to promena vere. Od autora Rečnika čitamo i da je  sveta Tereza iz Avile, katolkinja, bila maranka, sumnjiva u početku jer joj je predak bio stolar u sinagogi. Ono što je posebno prijemčivo je to što i za Servantesa postoji mišljenje da je bio poreklom maran, a netrpeljivost prema inkviziciji, pa i hrišćanstvu, izrazio je kroz junaka Sanča Pansu, koji kaže da je ’’van svake sumnje poreklom novohrišćanin pošto ne zna ni da čita ni da piše jer je kultura po definiciji sumnjiva inkvizitorima’’.
Lorkina ’’zemlja krvi i vatre’’, Španija, i danas je obeležena jevrejskim prisustvom i postojanjem, na jedinstven način, a ova knjiga je samo još jedna u nizu potvrda. Jednostavno, ne može se napisati nijedna veća knjiga o Španiji a da se Jevreji zaobiđu.





Нема коментара: