POKUŠAJ ODREĐENJA GLAVNOG RAZLOGA ANTISEMITIZMA
Posvećeno mom
učitelju, Cvi Javecu, koji me je naučio kako da koračam stazama istorije.
’’Nauka, koja je izbacila laž o čistoj duhovnosti, bila
je takođe sposobna da ponovo pogodi međusobni uticaj između tela i duše jednog
naroda, i naučiće nas da vidimo sa nepristrastnom trezvenošću strašan problem
odnosa između naroda Izraela i drugih naroda na svetu, bez žaljenja i bez
hvalisanja.’’
-Geršom
Šolem, Misli o mudrosti Izraela
Da li mržnja prema Jevrejima potiče iz jednog izvora? Da
li iko sme da postavi ovakvo pitanje - o fenomenu koji je od kraja 19. veka
poznat pod imenom antisemitizam, a
koji se održao toliko dugo u različitim oblicima i sa različitim objašnjenjima?
To je mržnja koja datira još iz antičkog doba, a održala se na svetu koji se
konstantno menja; mržnja i neprijaznost prema Jevrejima utkana je u raznolike
kulture i narode sa različitim veroispovestima, čak i one međusobno
suprostavljene – kao što su hrišćani i muslimani; to je mržnja koja opstaje ne
samo u totalitarnim i sekularnim režimima, već i u liberalno demokratskim.
Svakako, hiljadama godina Jevreji su i sami bili izloženi promenama, usvajajući
nov izgled, raskidajući veze sa starim i, sociološki govoreći, menjali su svoja
zanimanja, prebivališta, način života i svoj položaj u društvu u kom su živeli,
bilo da li su bili religiozni, sekularisti, nacionalisti, asimilovani,
izolovani, ili su živeli u zajednici.
Postoji li nit koja spaja rimskog filozofa iz prvog veka,
Seneku (koji je Jevreje nazivao ’’zločinačko pleme’’) i istoričara Kornelija
Tacita (koji je Jevreje nazivao ’’izopačenici’’), sa nemačkim kompozitorom
Vagnerom i francuskim piscem Selinom, koji su obojica živeli vekovima posle
gore pomenutih Rimljana, a ipak bili zagriženi mržnjom prema Jevrejima - uprkos
tome što su bili među sobom različiti po kulturi, etničkom poreklu i socijalnom
statusu i uprkos tome što su Jevreji koje su oni znali bili sasvim drugačiji od
onih iz rimskog doba?
Ja prihvatam, uz dužno poštovanje, intelektualnu skepsu ozbiljnih
istoričara i onih koji su odbacivali bilo kakav pokušaj da razotkriju jedinstven razlog ove mržnje koja traje
vekovima. Zaista, upravo oni koji ispituju složenosti svakog istorijskog
razdoblja, nijanse različitih jevrejskih i nejevrejskih društava u određenom
razdoblju, koji izučavaju antisemitske izvore u srednjovekovnom hrišćanstvu ili
savremenom islamu, koji prodiru duboko u nemački identitet koji je mogao da
stvori Nacizam, upravo oni – možda opravdano- odbacuju mogućnost da čitav antisemitski fenomen potiče iz jednog
izvora. Naučni oprez ograđuje ih od generalizacija koje obuhvata toliko dug
period, jer bi to postalo više mitološki koncept nego istorijsko istraživanje.
Istina je da,sada i tada, istoričari dopuštaju sebi
preširoke istoriozofične poglede na ovo pitanje, najčešće u stilu ’’Večita
mržnja prema večitom narodu’’ (kako je Nahum Sokolov nazvao svoju knjigu,
objavljenu 1882. godine); ali čak i ovako opširna sinteza ostaje više opisna
nego analitička. Zato je prirodno da ljudi poput mene, koji nisu istoričari i
samim tim ne osećaju naučnu presiju da svoje istraživanje smeste u određeni
vremenski okvir, zapale iskru u nadi da će neki istoričar to rasplamsati u
pravu vatru. Ako smo ponosni na jevrejski istorijski kontinuitet koji traje
hiljadama godina i vidimo današnjeg Jevreja povezanog svojim identitetom sa
Jevrejinom od pre stotinu, možda i hiljadu godina pre, nije nerazumna želja da
otkrijemo da li antisemitizam, koji Jevreje prati neprekidno, ima neku stabilnu
strukturu.
Svakako, čak i kada bi se takva struktura utvrdila, to ne
bi poništilo ili marginalizovalo istorijsku analizu i objašnjenja vezana za
suštinu i karakter antisemitizma gde kod i u koje god vreme se on događao.
U želji da definišem i razumem strukturu te mržnje prema
Jevrejima poznatu kao antisemitizam, ja zapravo prihvatam tradicionalno
Jevrejsko poimanje koje intuitivno prihvata premisu da tu zaista postoji jedan,
večiti, čvrst koren, koji je pritom neobjašnjiv. Reči R. Šimon bar Johaia ’’Halaha
smatra da Isav mrzi Jakova’’ uzete su kao obuhvatna narodna mudrost koja govori
o mržnji nejevreja prema Jevrejima i da je ta mržnja fenomen nepodložan promeni. Ne treba zaboraviti: Isav je bio
Jakovljev biološki blizanac! R.Šimonovo kazivanje, dakle, upućuje na postojanje
prave, izuzetno primordijalne mržnje, koja je nezavisna od bilo kakvog socioreligijskog
konteksta. Čak i u paragrafima koje Jevreji čitaju prve noći Pesaha – ’’U
svakoj generaciji oni stoje spremni da nas istrebe’’ (obratite pažnju na
upotrebu sadašnjeg vremena), to je bazični dokaz da se antisemitzam, koji
aktivno nastoji na istrebi jevrejski narod, prenosi iz generacije u generaciju,
pod najrazličitijim okolnostima i na najrazličitijim mestima. Nastavak
paragrafa glasi: ’’A Najsvetiji, blagosloven bio, nas spasava iz njihovih
ruku’’, ali to govori da će to spasenje biti samo delimično i efemerno.
Spasenje, dakle, ne može biti konačno, već ih Bog mora spasavati iznova i
iznova. Drugim rečima, čak ni za apsolutnog vernika, Božja moć ne može uništiti
mržnju prema Jevrejima, već ih samo može spasiti delimično i privremeno.
U traganju za suštinom antisemitizma, ja imam bazično
jevrejski doživljaj da, iako je to neobjašnjivo, ovaj antisemitski koren
rasejan na sve strane, neprekidno pokreće ljude nezavisno od njihovog
religijskog, nacionalnog, socijalnog ili ekonomskog konteksta, i u bilo kom
vremenskom razdoblju.
Fatalistički, ovakav doživljaj antisemitizma takođe
implicira da antisemitizam ne može biti uništen. On će postojati zauvek. Na
poseban i tragičan način, antisemitizam je postao vrlo važna komponenta u
kristalizovanju jevrejskog identiteta, do mere da odsustvo antisemitizma - a
još više prisustvo tzv. filosemitizma - deluje sumnjivo i neprirodno u očima
mnogih Jevreja. Običan Jevrejin ponekad doživljava antisemitizam kao uobičajni
element normalnog poretka sveta.
Deluje da nijedan narod nije toliko zainteresovan da
definiše i iskristališe svoj identitet kao Jevreji. Dovoljno je samo videti
zapise sa mnogobrojnih konferencija širom sveta koje su implicitno ili
eksplicitno posvećene jevrejskom identitetu. Šta je to Jevrejin? Ko je
Jevrejin? U kojoj meri je jedan Izraelac Jevrejin? Da ne pominjemo pitanja
vezana za sekularnog Jevrejina, humanističkog Jevrejina, asimilovanog Jevrejina,
i bezbroj varijacija na ovu temu, opisanih i istraženih u hiljadama knjiga i
eseja. Ima nešto apsurdno u tom starom narodu, što i dalje, i posle oko tri
hiljade godina, odzvanja snažno i opsedajuće, neumorno vapi za objašnjenjem,
definisanjem, verzijama samog sebe, toliko da je definicija Jevreja (u
izraelskom državnom Zakonu o povratku) menjana nekoliko puta za vrlo kratko
vreme.
Ovde imamo dva neobična i zapanjujuća odlomka koja je
napisao Sigizmund Frojd, prvi je uzet iz pisma koje je uputio Vanesa B’nai Brit
organizaciji, a drugi odlomak navodimo iz njegovog predgovora hebrejskom
izdanju knjige ’’Totem i tabu’’. U prvom odlomku je pisao:
’’Ono što mene vezuje za jevrejstvo (sram me je i da
priznam) nije ni vera ni nacionalni ponos...ali hrpa drugih stvari koje su
ostale vukle su me ka jevrejstvu i Jevrejima, neodoljivo, neke mračne emotivne
sile neizrecive običnim rečima, uz to i jasna svest o unutarnjem identitetu, o bezbednoj
privatnosti unutar zajedničke mentalne konstrukcije.’’
U svom predgovoru za hebrejsko izdanje ’’Totema i tabua’’
on dodaje:
’’Nijednom čitaocu neće biti lako da se stavi u emocionalni položaj autora
ove knjige, koji ne poznaje jezik svetih spisa, koji je potpuno otuđen od
religije svojih praotaca – kao i od svake druge religije – i koji ne može
podeliti nacionalne ideale, ali koji nikada nije odbacio svoj narod...Kada bi
tog autora neko pitao: ’Pošto si odbacio sve uobičajene odlike svojih zemljaka,
šta ti je ostalo što te čini Jevrejinom?’, on bi odgovorio: ’Mnogo toga i
verovatno suština’. Autor ne može rečima objasniti šta ta suština zapravo
znači, ali jednog dana će, nema sumnje, to nauka razjasniti.’’
Ovo je možda bio jedini put, tvrdi psiholog Zvi Giora, da
je Frojd tražio pomoć od drugih da bi razumeo sebe. A ti drugi bili su sami
fascinirani i dotaknuti fenomenom jevrejskog identiteta i njegovog
nadživljavanja. Istoričar Jakob Talmon očito u naletu emocije piše:
’’Suočeni smo sa velikom poteškoćom, koju Doktor Vajsman naziva jevrejska
’’avetinja’’. Ta reč je preslaba da ih označi, oni poseduju svo blago na
zemlji, ali ipak kada upotrebite svaki atom snage da ih obuhvatite nekom
definicijom oni nestanu kao priviđenje. Nemoguće je naći bilo šta opipljivo i
izmerljivo u jevrejstvu Jevreja; ipak, ta bolna, razdiruća samosvest dolazi kao
naslaga između njih i sveta...Ali te stvari su previše suptilne za istoričarske
tehnike i previše je sirova metoda kvanitativno meriti koliki je udeo Jevreja u
trgovini i drugim poslovima, ili davati podatke o tome koliko posećuju sinagoge
i daju doprinos humanitarnim društvima.’’
Za razliku od Talmona, Frojd nije bio spreman da odustane
i ostavi problem u magli misterije i enigme. Kao ubeđeni racionalista, Frojd
veruje da će nauka razbistriti tu ’’jevrejsku suštinu’’, uprkos tome što on sam
to nije mogao da učini.
Pokušaj da razumno doživimo strukturu antisemitizam
pomoći će nam da shvatimo enigmu jevrejskog identiteta. Nije čudno što mnogi
jevrejski istoričari svoja istraživanja usmeravaju prema analima o jevrejskom
narodu, osvetljujući fenomen antisemitizma kroz različite istorijske periode,
kao na primer Krstaški ratovi, progon iz Španije i, svakako, Holokaust, i ono
što je prethodilo tome. Ovo podseća na vezu između studiranje bolesti i
studiranje anatomije i mehanizma ljudskog tela, ili na pokušaj da se struktura
ličnosti shvati preko poznavanja mentalnih bolesti. Uostalom, da ljudi nisu
imali iskustva sa opasnim bolestima, neke tajne biološkog mehanizma ljudskog
tela nikada se ne bi otkrile. To takođe može biti primenjeno na egzistencijalna
i mentalna pitanja koja podstiču ljude da istražuju kako radi ljudski um i duša
na idividualnom i kolektivnom nivou. Takođe, izučavati pošast antisemitizma može
poslužiti kao ključ za izučavanje i razumevanje jevrejskog identiteta.
Pošast koju je doneo antisemitizam toliko je pogubna i
surova, a nesreće ostaju kao ozbiljno oštećenje budućnosti, stoga da mi moramo
po svaku cenu izaći iz romantične uljuljkanosti uludnih razglabanja o misteriji i
enigmi jevrejskog ideniteta. Moramo pronaći naučne metode koje bi razjasnile
njegovu prirodu i koje bi sve to, kako je rekao Jakob Talomon, dešifrovale.
Zapanjujuće je da je šifra za nešto što naizgled deluje
neodgonetno ponekad mnogo dostupnija nego što smo mi mislili, ili što su nas
drugi uputili. Moguće je da je baš taj strah od očiglednih zaključaka stvorio
čudnu averziju koja vodi do neslaganja i odbijanja.
ABRAHAM B. YEHOSHUA
(1936, Jerusalim), jedan je od najuglednijih izraelskih pisaca. Završio je
književnost u Jerusalimu, a bio redovni profesor na univerzitetu u Haifi.
Jehošua je sefardskog porekla, potiče iz porodice koja je već pet generacija u
Jerusalimu. Ovaj esej poznat je po tome što je izazvao brojne polemike, zbog
svoje otvorene kontroverznosti. Jehošua je surovo direktan, a to se očituje i u
njegovoj kritici jevrejskih zajednica van Izraela, za koje kaže: ’’Jevreji u
dijaspori, to je igranje judaizmom’’. Pored eseja, piše prozu i drame, a nagrađen
je, između ostalog, prestižnom Izraelskom nagradom za književnost. Njegov roman
’’Five seasons’’ proglašen je za jednu od deset najboljih knjiga od osnivanja
Izraela.
Нема коментара:
Постави коментар