Andrićeve jevrejske teme

Iako poznata knjiga Jevrejski pisci u srpskoj književnosti Predraga Palavestre nije obuhvatila i Andrićevo stvaralaštvo, sam autor u predgovoru kaže da je Andrić ’’pisao o Jevrejima i jevrejskim temama više i bolje nego većina jevrejskih propovedača u srpskoj književnosti’’. Andrić je izrekao neke istine i oštrim okom istoričara primetio mnoge detalje, nepristrasno i bez lične vezanosti za jevrejski svet. Pomenućemo neke od njegovih najupečatljivijih tekstova u kojima su Jevreji važni akteri.

Bife Titanik, priča u kojoj je najpotresniji lice-u-lice susret ustaškog vojnika (pritom, sjajan opis ustaškog profila uopšte – mladić iz sociokulturno inferiorne porodice koji preko noći oblači uniformu, čime u svojim očima dobija na značaju i vrednosti) i Sefarda koji drži skromni bife Titanik. Njihov dijalog je bespredmetan jer je ustaški vojnik došao da mu uzme novac (ponesen mitom o Jevrejima kao bogatašima-malverzatorima), koji Jevrejin zapravo nema, što rezultira ubistvom. Ustaški vojnik je suštinski došao da izvrši zločin, a ne da uzme novac i pusti nedužnoga na slobodu. U tome je psihološka moć ove priče; Andrić vešto prikazuje morbidno stanje ubice koji, iako zvanično dolazi samo zbog novca, ipak ubija Jevrejina, bez nekog jasnog motiva. Bife Titanik je priča po kojoj je Emir Kusturica uradio svoj prvi film, a u kragujevačkom pozorištu igrala se i predstava sa tim nazivom (koja predstavlja mešavinu motiva iz Andrićeve proze), ali ta priča bi trebalo biti lektira ne samo o antisemitizmu već o psihologiji zločinitelja. Najbolji deo koji pokazuje taj psihološki momenat je onaj kada kaže: ’’Sutrašnjim danom hoće Jevrejin da ga zavara, a on oseća da sutra ne postoji za njega, da je vezan za ovu noć i za ovog Jevrejina, i da ovde i sada treba da se pokaže ko je i šta je Stjepan Ković. I pitanju je više, mnogo više nego novac i nakit’’.

U priči Deca, koja je deo školske lektire za osnovnu školu, ni malo nije reč o bezazlenoj igri, kako bi naslov asocirao. To je priča o deci, iz koje implicitno govore njihovi roditelji i društvena svest, dešava se u Sarajevu, na Veliki petak, kada se hrišćanska deca dogovaraju da fizički napadnu jevrejsku decu. U paleti likova ipak nalazimo dečaka koji je bio van grupe, jer je u trenutku kada je trebalo da povredi jevrejskog dečaka zastao, sažalivši se na bespomoćnog vršnjaka. Zašto se incident dešava baš na Veliki petak, verovatno bi se moglo povezati sa jevrejskom ’’krivicom’’ za hristoubistvo, premda se u priči kaže da se u jevrejski kvart išlo po nekoliko puta godišnje – o hrišćanskim, ali i o jevrejskim, praznicima.

Sa Jevrejskog groblja u Sarajevu je esej u kome je sagledao esenciju jevrejskog bića, rekavši da Jevreji nemaju maternji već maćehinski jezik (’’Za više od četiri veka oni su čuvali i pazili taj svoj divni materinsko-maćehinski jezik’’).

Od odlomaka iz romana izdvajaju se oni iz Na Drini ćuprije (o Lotiki ili rabinu Davidu Leviju) i Travničke hronike (o porodici Atijas). U Travničkoj hronici izrečena je jedna od najintimnijih ispovesti koje se odnose na veliki progon, u sceni kada Salamon Atijas dolazi kod konzula Žaka Davila i kaže mu: ’’Pre više od tri stotine godine digao nas je iz naše otadžbine, jedinstvene Andaluzije, strašni, bezumni, bratoubilački vihor, koji i danas ne možemo da shvatimo i koji ni do danas nije sam sebe shvatio (...) Ma gde bili izvan Španije, mi bismo patili (...).’’

Palavestra u predgovoru svoje knjige tvrdi da ni poreklo ni tematiku nije uzimao kao kriterijum pri određivanju da li je neko jevrejski pisac ili nije. Zato je i Oskar Davičo tu, iako je – kako sam Palavestra kaže – izbegavao jevrejske teme. Ipak, Davičova knjiga Gospodar zaborava oslikava dorćolske Sefarde, kao i priče Sa Jalije Hajima Daviča.

Andrić se, međutim, zaista ne uklapa u profil ičijeg pisca, njegova distanca održava ga podalje od bilo kakve klasifikacije, posebno podalje od onih u poslednje vreme ispolitizovanih atributa: ’bosanski’ pisac jer mahom piše o Bosni, ’hrvatski’ pisac jer je bio iz katoličke porodice, ’srpski’ pisac jer se potpisaivo ćirilicom, itd. Ne ulazeći u problem političkog i nacionalističkog, njegova pripovedačka pronicljivost prodrirala je do srži svake teme kojom se bavio, svakog etnosa i prostora, i jednako je shvatao i Jevreje i muslimane, i Austrijance i Turke, i Portugal i Sarajevo i primorje, i nemire 40-ogodišnje žene (Žene na kamenu!), i dileme o Jeleni, ženi koje nema, i tragiku mladića koji u psihotičkom stanju veruje da je sultan.

Ivo Andrić, nobelovac po značaju, po nacionalnosti pisac.