Србистика, али и славистика уопште, прошле године добила је још једну корисну језичкоисторијску студију – монографију о Повељи Кулина бана, чији је аутор професор Божо Ћорић.
Ова књига није само уобичајено квалитетна монографска
студија какве објављују универзитетски професори, она је по једноме посебна:
њена тема је најстарији јужнословенски правни документ
писан народним језиком.
Повеља Кулина бана, или једноставније Кулинова повеља,
представља документ датиран 29. августа 1189. године, написан
двојезично – на латинском
језику, после чега следи превод на српски језик и ћирилично писмо.
Лингвонимима се у новонасталим
(постјугословенским) филологијама манипулише, па се, на пример, у босанској литератури може прочитати да је Повеља писана босанским језиком и
босанчицом. Истина је, међутим, пре ''космополитична''
него дневно политична.
Да бисмо остали у оквирима науке и
ван домашаја језичке махинације, Ћорић у фусноти разјашњава: ’’Термин српски
језик у прошлости је био раширен назив за идиом којим се, на ћирилици, водила
пословно-правна и друга преписка на народном језику (а не књижевном
црквенословенском). Кореспонденција на том језику превазилазила је подручје
српских земаља’’. Потом додаје и битан податак да су и ’’неки дубровачки писари
карактерисани атрибутом не само словенски него и српски’’, где наводи, према
Јиричековим истраживањима, конкретна имена нотара ћириличке канцеларије у
Дубровнику.
Студија је исписана на око сто педесет страница текста, подељена у три дела, а посебно је вредан додатак на крају књиге, где аутор
прилаже двадесет ћириличких докумената из 12, 13. и 14. века (у штампаном и фотографском облику), чиме омогућује читаоцу дубљи увид и поређење Кулинове
повеље са другим старим документима.
Ћорић у првом делу књиге уводи читаоца, наводећи основне
податке о Повељи, о
издавању, палеографске
одлике, снимке оригинала, старијег и млађег преписа, помиње језичку структуру документа и износи текст на
латинском и српском језику.
У другом делу даје преглед издања овог изузетно
значајног документа, уз коментаре о рашчитавању текста и уз анализу
грешака. Најстарије
штампано издање било је 1839. године, у Београду, када га је Димитрије Тирол
објавио у забавном листу Голубица. Од
најстаријих издања Повеље јавља се и оно из 1840. године,
у књизи Српски споменици, које је
сакупио Павле Карано-Твртковић, а издато је уз помоћ Јеврема Обреновића, такође
у Београду.
Битан податак доноси Франц Миклошич, који Повељу објављује
у Монумента сербица, 1858. године, и напомиње да се оригинал налази у Петерсбургу а
два преписа у Бечу.Већина истраживача слаже се да је најстарија верзије Повеље
управо та петербуршка. Од издавача у 19. веку
веку ту су и Шафарик (1851), Сразњевски (1852) и Јагић
(1866). Са 20. веком долази још десет издавача Повеље.
У трећем делу књиге, Ћорић даје графемику, фонемику и
морфемику Повеље. Сваки
облик речи из Повеље је
детаљно граматички описан и објашњен
са аспекта историје језика – када је за тим било потребе. Такође је описан и
фонемско-графемски систем документа.
На крају књиге, осим снимака докумената 12, 13. и 14.
века, свакако је списак литературе и резиме на енглеском језику.
Оваква студија била је неопходна не само због
филолога и студената србистике већ и због свих радозналих читалаца, љубитеља
историје и лингвистике. Уосталом, један од најстаријих јужнословенских
докумената на народном језику сам по себи то заслужује
Нема коментара:
Постави коментар