Sefarad, intimna gramatika

’’Neka svi Jevreji i Jevrejke napuste naše kraljevstvo i neka im se više nikada ne dozvoli povratak’’

Putopis...ni malo nije lak za izvođenje, ali može se pokušati! Šta mi prvo pada na pamet kada izgovorim reč ’’putopis’’? Mnogima bi, naravno, Dučić prvi pao na pamet. Sladunjavi pesnik ’učenog stila’, koji je preteča Habjanovićeve po popularnosti ’’Blagar cara Radovana’’; za moju percepciju možda je važno samo Pismo iz Palestine. To je tada bila Palestina još uvek, a pre toga i oduvek – Erec Israel.
Ono šta bi za mene bio putopis razlikuje se od oficijalne žanrovske odrednice. To mogu biti i Čehovljeva ’’Stepa’’, Grosmanov roman ’’Vidi pod: Ljubav’’, Ozovi eseji ’’The Land of Israel’’, poezija Jehude Amihaja (’’jerusalimski kamen je jedini kamen koji oseća bol’’), čitav Singer – posebno njegove priče, Saramagova ’’Godina smrti Rikarda Reiša’’, Hakslijev ’vodič’ kroz Englesku ’’Kontrapunkt života’’, ili priručnik kroz birokratiju ’’Majstor i Margarita’’, ili pak knjiga ’’The Other Within’’ koja na 400 stranica većeg formata govori o maranima/anuzimima. To može, krajnje duhovito ili krajnje poetski, biti i Danteov putopis kroz Pakao,Čistilište i Raj! Mislim da je najteže izvesti putopis kroz nečju kulturu, da narod/mentalitet postane glavna tema. U tom smislu mi je Alberto Moravija prva asocijacija (knjižica ’’Indija’’). Naravno, tu je i putovanje kroz Srbiju, Feliksa Kanica, gde se nalazi meni vrlo drag crtež ’’Šanca kragujevačkog’’ (danas ga nema i neobeleženo je mesto gde je bio; ali pretpostavlja se da se nalazio u centru grada, kod čuvenog solitera ’’Kukasti krst’’), potom i putovanje kroz podzemni Beograd, misteriozni grad ispod grada. Proza Oskara Daviča ’’Gospodar zaborava’’, o dorćolskim Jevrejima, sigurno je poseban uzorak o toj temi, koji bi bio putopis kroz karaktere a ne geografiju. Saživljavanje sa temom, katarzično čitanje; to bi bio zahtev od svake knjige.
Očigledno se u mom pojmljenju putopisa meša književni i popularni žanr, postaje sve jedno te isto. Književnost duguje faktografiji, a faktografija književnosti, možda čak i više...Knjiga koja stoji na granici između ova dva jeste ’’Los Judios de Sefarad’’ Franciska Buena, pisana za špansko tržište pre svega, sa velikom bibliografijom iza. Ta knjiga je zbog specifično intimnog stila neprimenjiva za širu publiku, ali za Špance bi mogla biti vrlo korisna. Sadrži jedno zanimljivo priznanje a ono se odnosi na to da svi Španci imaju jevrejske krvi, bar malo. Ovo je neka narodska varijanta papine želje sa papirića koji je stavio u Zid plača, gde je poželeo oproštaj, ili oprost, zbog počinjenih nedela nad Jevrejima. Ta knjiga se završava jednom, čak suštinski, tačnom rečenicom koja bi mogla da bude kredo celokupne sefardike: ’’Te has metido en un tema apasionante, en el que no acabaras nunca de aprender’’. To je rekao Jevrejin iz istambulske enklave autoru knjige i on ga je citirao, a autor je meni odao tajnu gde se nalazila jevrejska četvrt u Granadi. Iznenadio se što sam odabrala hotel ’’Juan Miguel’’, misleći da znam za lokalitet. Međutim ne, odabrala sam hotel slučajno, preko e-bookinga, ali me je ta činjenica da je tu počinjala četvrt obradovala. Sa Katoličkim kraljevskim parom (Reyes Catolicos, kako ih zovu Španci) postoji jedan paradoks. U svakom gradu postoji ulica sa njihovim imenom, neizostavno jer su zaslužni za ekspediciju do Amerike, koja se potire sa njihovom zaslugom što je napisan Edikt 1492.godine. I pre Edikta, vršili su nasilna pokrštavanja. Istina je da je ubilački antisemitizam počeo još 1066.godine, kada se –opet u Granadi- dogodio prvi veći pokolj Jevreja. Ipak, kulminacija je bila 1492.godine,kada je oko 120 000 Jevreja napustilo Španiju. Tekst Edikta je ciničan. Postoji jedna legenda, koju istoričari ne smatraju sasvim verodostojnom ali je zanimljiva - poslednji Jevreji koji su napustili Španiju to učinili otprilike na dan kada je srušen Jerusalimski hram. Ona radikalna verzija legende kaže da su svi Jevreji napustili Španiju toga dana, ali to ne može biti istina jer taj dan pada već 31.jula, a to je već bio kraj roka koji su imali da napuste zemlju. Jitcak Baer kaže – tada su već bili u brodovima i ko zna gde u dijaspori. Kabalisti su to tumačili na razne načine...A kabala? To je tek posebna priča. Sveta knjiga kabale, El Zohar, nastala je u Kastilji, u Španiji. Još uvek ne postoji prevod na srpski jezik. Kabala je autentično učenje u kome nalazimo razne odgovore. Edom, ili hrišćanski svet, postavljen je u kontekst jedne rečenice iz Postanja, koja kaže: ’’Od svog mača ćeš živeti’’. Mač = pokrštavanje, jasno je.
Priča o Sefardima zaista jeste uzbudljiva. Tokom čitanja knjige ’’The Other Within’’, posvećene maranima ili kriptojevrejima, sasvim se mogao osetiti duh tajne, skrivanja, straha – kroz modifikovane katoličke molitve (u Očenaš se ubacuju imena Avrama, Isaka, itd), razgovore sa njima, običaje. Strašna je ideja skrivanja, ukorenjena u ličnost. Kada su pitali jednu američku maranku da li bi i sada, iako nema više opasnosti, praktikovala judaizam u tajnosti, odgovorila je: da. Kada se nešto krije, krije se do kraja. Ipak, divan je običaj da se pokatoličeni Jevrejin sahranjuje obrednim razgovorom sa njim, gde ga ’savetuju’: ’’Kada te pitaju ko si, ti reci da si Mojsjeve vere’’. Sada, od svih tih emocija i istorije imamo samo tragove, a negde ni to.
U Španiji je sve počelo. Ili u Sefaradu, kako Jevreji zovu Španiju. Zato je destinacija ovog teksta upravo ta zemlja.
U Granadi, andaluzijskom gradu u kome je potpisan Edikt o progonu 1492.godine, nema nijednog pomena ni spomenika o Sefardima. Sam grad se, prema nekim dokumentima, zvao Garanat al-jehudin, ili Jevrejska Granada, jer je jevrejsko stanovništvo bilo dominantno. Odsela sam u hotelu ’’Juan Miguel’’, koji se nalazi u centru, otprilike na mestu gde je jevrejski kvart nekada počinjao. Huan Migel, prestolonaslednik kralja Fernanda i kraljice Isabel, sahranjen je sa svojim roditeljima u Kapeli kraljeva (Capilla Real) koja se takođe nalazi u centru Granade. Negovo ime vezuje se za ranu smrt, jer nije nikada vladao. Didak Pir, pesnik koji je preživeo progon 1492.godine i došao u Dubrovnik da živi, pisao je i o njemu. Kao i mnogi religiozni Jevreji, on je tu smrt shvatio kao ’’stizanje kletve’’ naroda koji je proteran. Verovatno je tako i bilo. No, iste 1492.godine otkrivena je treća jevrejska domovina – Amerika. Uprkos svoj patnji, izgleda da je Singerov junak u pravu kada kaže: ’’Nema grešaka. Kako da bude grešaka kada sve dolazi iz božjeg izvora?’’ Kabalističi optimizam.
Poslovični sukob između jevrejske i hrišćanske vere, i islama sa druge strane, najbolje se može opisati preko putovanja u Izrael, na koje ljudi obično putuju poklonički i bez velikog kulturološkog znanja. Ali, zato su otpor i ksenofobija uvek dobrodošli. Jedan od najboljih primera je svetlucavi kamen koji se vadi iz okoline Jerusalima, i koji gradu daje naročit izgled, a koji hrišćani isključivo zovu ’’kamen preobraženja’’, jer se stojeći na njemu Hrist preobrazio u svetlost. Taj kamen ima svoje me, univerzalnije, ali to nikoga ne zanima. Isto tako, ’’St Peter’s Fish’’, riba koju služe u restorančiću u Jafi ima svoj naziv – hromis; postoje laička tumačenja da je tako spremljena riba gotovo bez mirisa iz razloga što je biblijska i što ju je jeo Sveti Petar. Niko se uzima u obzir to da je apostol Petar poštovao košer ishranu i čak smatrao da je Hrist mesija samo za Jevreje. Potom ga je Pavle dopunio – on je mesija za celo čovečanstvo. Zanimljivo je da neke činjenice kao da ostaju sasvim nepercipirane, pa tako hrišćanski vernici kao da ne znaju za Hristove besede u sinagogi u Kapernaumu, za povod njegovog dolaska u Jerusalim – došao je tradicionalno za Pashu, da poseti hram, kao i za brojne druge sitnice. Zašto hrišćani ne bi verovali u veru kojoj je sam Hrist pripadao? Pitanje je sad. Jer, on je rekao: ’’Nisam došao da rušim Zakon’’. Ipak, bilo je nekih koji su taj zakon hteli da naruše. Posle su došli i oni koji su taj novonastali- hrišćanski- zakon hteli da rasparčaju dalje, pa sada na Golgoti katolici celivaju sa jedne a pravoslavci sa druge strane. Protestanti pak veruju da je Jošuin grob na sasvim drugom mestu. Banana-religije.
U Granadi, divnom ali istorijski zlom gradu, nema ni traga od Sefarda. Ni Malaga nema. Kordoba i Sevilja su već drukčije, kao i Toledo – u kome se nalazi veliki Sefardski muzej. Ove godine Hirona i Barselona su bile moje tačke ’istraživanja’.
Hirona se nalazi na sat vremena od letovališta Ljoret del Mar. Čula sam da je taj deo Katalonije bio najgušće naseljen Sefardima, i zato sam pomislila da bi moglo biti većih tragova nego u Andaluziji. I bilo ih je! Kada se pređe most koji spaja stari i noviji deo Hirone, vrlo blizu velike katedrale, nalazi se jevrejski kvart. Tabla na jednoj ulici označavala je da je tu živeo jedna poznati kabalista. Tabla je, barem tog jutra, bila išarana crnim sprejom. Jedino što bi ovaj slučaj spasilo od antisemitizma jeste hipoteza da su tablu nažvrljali pijani omladinci koji nisu znali gde se tačno nalaze. Kao srž jevrejskog kvarta uglavljen je muzej. Jedna palestinka zastava visila je sa nečje terase, u dvorištu Muzeja; razlog – nepoznat. U unutarnjem dvorištu visila je izraelska zastava, i tu očito neko stanuje. Na ulazu u Muzej pitali su me iz koje zemlje dolazim i upisali u računar Serbia. Odmah do ulaza, nalazi se mala i bogata radnja, na španskom tienda, na ladinu botiga...Pravo mesto da se kupi jedna elegantna mezuza za stan, stručne knjige, kopije raznih jevrejskih dokumenata iz doba srednjovekovne Španije, čak i knjige verskih rasprava između Jevreja i hrišćana, ali i nešto vrlo primamljivo: sefardski slatkiš. Po receptu iz srednjeg veka, ovaj slatkiš se pravi u Haenu - od oblandi, smokve, badema, sirupa od narandže i još nekih sastojaka. Prodavac je naglasio da je ’’higo’’ (smokva) to što je specifično sefardsko u ovom slatkišu. I naglasio je da je to samo pokušaj rekonstrukcije njihove poslastice...Ostatak Muzeja je uz stepenice. Gore je bilo starih nadgrobnih ploča, mikvi (ritualnih kada za kupanje), spiskova imena, jedan savremeni natpis na katalonskom u kome se pominje Veliki progon. Posebno me je privukla pažnju praznina na jednom komadu kamena. Iz te praznine izvađena je mezuza, u brzini bežanja. Baš kao u sceni iz Šindlerove liste. Tačnije, ovakvi eksponati ostvaruju film iz glave u film iz stvarnosti. Ovde, u Hironi, živeo je Isak el Sek (slep), jedna od bitnjih učitelja kabale. Jevreji u Hironi imaju oko 500 godina tradicije, i po mišljenju mnogih istoričara njihov kulturni doprinos je bio ogroman. Ono što se u ovom muzeju izdvaja jesu nadgrobne ploče, iskopane krajem 19.veka sa Monžuika (nekadašnjeg groblja, a sada je to turistička tačka Barselone). To je najveća zbirka nadgrobnih ploča u Španiji. Datiraju od 12 do 14.veka. Jevrejske biblioteke bile su uništene sasvim. Neki rukopisi su sačuvani, delimično, jer su služili u kancelarijama kao papir koji se stavljao između knjiga u policama ili za koričenje knjiga.
Barselona je grad sa četiri aktivne sinagoge, dve konzervativističke i dve reformističke. Peta sinagoga je muzej. Do muzeja sam došla na simpatičan način. Idući ulicom i tražeći neki putokaz, ’prepala’ me je devojka koja je nudila ceđene sokove – ’’wanna taste?’’ Ispostavilo se da je devojka iz Izraela,i objasnila mi je da ako želim da se molim, mogu ići u neku od ’’pravih’’ sinagoga, i pokazala mi jednu, koja je bila odmah iznad muzeja, gde ima i hasida. Tako sam bila upućena na dobar put. Muzej se nalazi uz katoličku crkvu. U njemu je takođe radio momak iz Izraela, koji je takođe dobro govorio španski. Muzej ima samo muški deo, ženski molitveni deo nije mogao biti iskopan jer se na tom mestu danas nalazi restoran. Na mestu gde je nekada bio ulaz u sinagogu, sada se nalaze radnje. Sinagoga je mala, mračna, i mistična. Dva prozora gledaju ka Jerusalimu,po običaju. Vodič kroz muzej je devojka koja je rođena tamo i koja očito obožava turiste. Doduše, razgovarala je naširoko samo sa nama koje je procenila kao posvećene judaizmu. Sada u Barseloni ima samo oko hiljadu Jevreja. Svo posuđe koje vidimo izloženo donacija je američkih porodica. Nekada je to bila jedna od najvećih sefardskih zajednica; nestala je do temelja. U uglu se nalazi nekoliko svitaka, ali se ne koriste za službu. Objasnila mi je da je to zato što nisu odobreni od strane rabina. Ova sinagoga služila je nekada i kao magacin, a pronađen je i bunar sa bojom za farbanje tkanina. Na kraju prezentacije, pozvala nas je da ostanemo što duže unutra, da je to mesto gde smo uvek dobrodošli i gde možemo meditirati u tišini i ambijentu. Prilog sinagogi iznosi samo 2 evra. Dobija se i karta na kojoj piše ''bono de donacion''. U sklopu je i mala prodavnica judaističkih suvenira. Dohvatila sam jedan svitak da kupim, ali mi je momak, Izraelac, objasnio da ako sam religiozna – ne kupujem to jer je ogoljeno - nije u mezuzi, a i nije napisano na komadu kože, samim tim nije košer. Tako se moja kupovina svela na samo jedan privezak za ključeve, u obliku Davidove zvezde. Iz sinagoge se izlazi kroz uzana i niska vrata, a razlog što je tako mala je vrlo jednostavan: sinagoge su morale biti manje od najmanje katoličke crkve. Pošto se jevrejska zajednica graničila sa katoličkim posedima, očito je to bilo praktičnije za agente koji su nadgledali ko krišom slavi Šabat i ostale praznike...Film Gojine utvare Miloša Formana redak je po toj temi, gde je približio (izvitoperenu) svest Inkvizicije, iako se radnja odvija u 18.veku. Zahvaljujući tome, reč ''konvertovanje'' omražena je i zamenjuje se hebrejskom rečju ''gijur''. Nema voljnog konvertovanja, ili su pak vrlo retka, ali zato ima voljnog gijura. Ima mnogo teorija o jevrejskoj duši. Jedna od njih je i Majmonidova: ’’Duše koje teže judaizamu bile su na Sinaju zajedno sa svim drugim jevrejskim dušama, i zato se vraćaju svojoj prirodnoj religiji’’. Naravno, ovo jeste mistika. I noćenje na Sinaju je mistika, tek to jeste. Prostor na relaciji pesak:nebo, šta dalje reći. U svašta se poveruje kada se posete neka mesta. Javljaju se sindromi – jerusalimski, sinajski, andaluzijski...Sve je stvar na čiju frekvenciju ste prikačeni. Ako vas u Španiji zanima šoping, naći ćete brilijane brendove, ako vas zanima odmor, ima prelepih plaža, a ako ste, kao ja, došli i zbog donkihotovske potrebe za traženjem, to je tek pravo mesto. Posle Izraela.
Šalom aleihem svima koji posete Sefarad, i buena suerte!