Singer, Florans Noavil, (prevela Anika Krstić),Arhipelag, 2008

MAG IZ LEONCINA


Sajamska produkcija je, razume se, bila raznolika i ove godine, u svim žanrovima. Izdavač godine, sa simboličnim imenom - Arhipelag, čitaocima je u svom Moru knjiga ponudio najpre stranu prozu – A. Molinu, A. Stamatisa, K. Fuentesa, M. Kunderu, Đerđa Konrada, kapitalan roman neuobičajnog naslova Centralna Evropa – Vilijama Volmana, od domaćih su tu Mihajlo Pantić, Ratko Dangubić (poznat kao autor romana Nemački u 100 lekcija), najnoviju Jelenu Lengold (Pretesteriši me), esejistiku Svet oko nas i Berlin, itd. Svi znamo da 'apsolutni' čitaoci uživaju ne samo u delu već i u ’istorijskim tračevima’. Oni na neki način dopunjuju naše zanimanje za pisca, uprkos činjenici da je književnost na skali vrednosti odeljena od piščeve biografije. Dobra ilustracija za to je što Oskara Vajlda najviše pamtimo po anegdotama i sentencama - njegovu lucidnost čitamo van njegovih dela, više iz isečaka i tuđih zapisa.
Dve knjige koje će sigurno zaintrigirati našu književnu maštu jesu beležnice o Kafki i Singeru. Jozef Kafka, za čija dela se kaže da imaju ambijent košmara, naširoko su raščlanjena u knjizi Roberta Kalasa, gde autor poredi Proces i Zamak, oba romana zvanično nezavršena, ali sasvim zaokružena kao celine.
Dok je knjiga o Kafki pisana u maniru finog esejizma, ali ne impresionistički već bazirana na književnoteorijskoj i istorijskoj osnovi, o Singeru je biografska. Singer, kako počinje knjiga Florans Noavil, ne veruje u slučajnosti. Zato je verovatno da bi i slučajnost da se istovremeno pojavljuju knjiga o njemu i o Kafki, čiji kabalistički zamak dobro znamo proglasio kao znak. Uostalom, na njegovom grobu je greškom ugravirano ’’Noble’’ umesto ’’Nobel’’! Autorka se poigrava mogućnošću da se to šaljivi aristokrata u stvari javlja odnekud (ili podsmeva našoj neverici u znake?).
Jedinstven po svojoj fantastici, dibucima i tamnim silama koje igraju svuda okolo: pitali smo se sigurno kakav je to čovek pisao, i kakav ’tip Jevreja’ je to mogao stvoriti, tu čitavu mitologiju situacija i likova, koji kao svoj izvor imaju hasidsku književnost?
Porodica po majci – rabini, po ocu – hasidi, čak jedna od predaka učio od
Bal-Šem tova, začetnika hasidizma; a rabinski poziv se prenosio s kolena na koleno bar sedam generacija unazad. Koliko je to nasleđe važno i koliko mu je veran? Svako kome ’leži’ Singerova proza, sigurno se uočio da je kod njega judaizam, i religioznost uopšte, vrlo pomerena van granica dogme. On je više mističar i potajni revolucionar. Čitajući njega i knjigu o njemu – pomišljamo da je on zapravo izvršio korekciju judaističke dogme, da nije ’srušio zakon’ već ga je na bolji način postavio. Pripovetke poput Fatalista, Greške, Strasti iskazuju i njegov lični stav, ne samo pripovedačev. Singer dečak, Singer čovek i Singer pisac se povezuju kroz jedinstvenu filozofiju, kao i uvek – nezaobilazne ćoškove patnji, emocija i erudicije, porodičnih recidiva i titule ’večiti stranac’.
U knjizi se kaže da, uprkos iritantnoj verskoj strogoći njegove porodice, ’’to neće sprečiti Singera da bude vernik, celog života će ponavljati kako veruje u Boga ali na svoj način’’. Otkriva nam Singera kao jevrejskog pisca koji nije izašao iz judaizma ali ga jeste ’ispravio’, kosmopolitizovani judaizam –to bi bila njegova (književna) religija. I uopšte, jevrejski misticizam je takav – ne toliko paranormalan koliko filozofski. Singer dečak i Singer čovek – spajaju se svakako kroz Singera pisca. Reklo bi se da je to i očekivano, kod svakog stvaraoca je tako, ali imajući u vidu njegov mitološko-simbolički svet proze često smo se pitali otkuda inspiracija za takve lajtmotive, ni realne ni irealne, kako bi Filip David rekao – na granici između dva sveta?
Florans Noavil citira Evelin Tevenar-Kan, koja je napisala možda jednu od najsuštastvenijih rečenica vezanih za njegovu prozu: ’’Iza figura koje su obeležile Singerovo detinjstvo stoji hor bezimenih ljudi iz štetla’’. To se na neki način čak može i naslutiti. Bezimeni hor, štetl, geto, Tore bez ikakvih ilustracija (jer pobožni Jevreji kakvi su Singerovi bili nisu pravili sebi idola niti kakva lika), rasprave o večitim pitanjima; to je detinjstvo, ali posle emigriranja u Ameriku on izjavljuje da se stalno iznova i iznova vraća u Krohmalovu ulicu broj 10 (koja više ne postoji). Demonologija je,dakle, začeta u Krohmalovoj 10.
Singerova poetika može stati u nekoliko pravih rečenica, a neke od njih je on sam izgovorio: ’’Od detinjstva sam znao da svet koji vidimo nije sve.’’ Kao što je znao da postoje tajne sile i da je Bog, po kabali, sve –’’i kamen na ulici, i miš na tavanu, i cipele na nogama’’, znao je još bolje, i to se kroz njegovu prozu očituje, da ’’Bog u izvesnim prilikama sadrži đavola!’’. Ako se pitamo o fantastici koju on izvrstno piše, o strukturi tih motiva i ideja, dovoljno će nam biti svedočanstvo koje u knjizi o Singeru čitamo:’’Snovi su mi bili ispunjeni demonima, utvarama, đavolima, mrtvacima’’. Singer-dečak i Singer-pisac, tako eksplicitni koreni.
Gde je Singer jevrejski, a gde svetski pisac? Hamsun, potvrđeni nacista, je izvršio presudan uticaj na njegov spisateljski poziv, romanom Glad. Jednom fantazmagoričnom Singeru je realistični Čehov omiljeni pisac pripovedaka, iako se nalaze na sasvim različitim stranama sveta književnosti. Posebni pasusi posvećeni su jidišu, jer Singer je pisao na ’ničjem jeziku’, na jeziku koji nije imao pravni status i čvrstu normu, ali je dobio nobelovca. Strah i jeza rata, američki Poljak jevrejskog porekla, panreligiozni nesuđeni rabin, pa još sve to na jidišu – nije bilo jednostavno. Pod takvim uslovima stvarati mitologiju koju čitaoci bez premišljanja prepoznaju.
Govorio je da nema dobrog romana koji je kosmopolitski na način da se ne vezuje ni za jednu kulturu. I bio je u pravu. Zato je Singer jevrejski pisac, a Grosman izraelski. Tačnije, Singer je uspeo da ostvari svoj ideal pisca – ambasadora svoje kulture, a da bude i građanin sveta.
Knjiga Florans Noavil nam sve sjajno otkriva kroz kratka poglavlja, i sugestivne podnaslove. Iz razgovora sa njegovim sinom Israelom, stiče se utisak da je bio još jedan u nizu njegovih junaka, apstraktan, u nekim momentima čak groteskno bezličan, ne manji i ne veći stranac od njegovih proznih junaka.
Kada ga opisuju kao donžuana, prisetimo se Mađioničara iz Lublina. Je li to, nekim delom, bio naš mag iz Leoncina? Junak iz romana na kraju vrlo religiozno završava, skoro kao svetac. Singer pak završava život sa uzvikom ’’nmah’’, demonskim bićem kojim su ga plašili kada je bio dete; zanimljivo, pošto je taj motiv vrlo prepoznatljiv za njegove pripovetke. Moguće da je nesvesni deo učinio svoje i pokazao odakle potiče sve ono što se književno izražavalo? U svakom slučaju, singerijanska mitologija ostaće neodoljivo na rubu fantazije i religije, a u svakom slučaju ’’onaj ko pripoveda i ko sluša nisu od ovog sveta’’.
Gutes Lesen, kao Gute Wohe za Šabat, u ovom i svim drugim svetovima!