Vidi pod Ljubav I Njeno telo zna, D. Grosman (preveo D. Albahari), Arhipelag, 2009

CORPUS DELICTI

’’Izvanredno pojačavanje moga Ja (pomoću fantazme) , prigušeno nesvesno. Ovo zadovoljstvo može da bude kazano. Otuda dolazi kritika.’’ R.Bart

Knjiga koja je dala ovu jednostavno objašnjenje (pozitivne) kritike zove se Zadovoljstvo u tekstu. Kritika se neretko shvata gotovo kao nepotrebna. Pišu se knjige o knjigama, često veće od samih književnih dela koje obrađuju, izrađuju se disertacije na tumačenjima tumačenja o raznim pitanjima, i sve to izgleda apstraktno. Ponekad je sva ta kritika kritike toliko napadna da uveri u neupotrebljivost pisanja takvih tekstova. Tada, u trenucima dvojbe, postavlja se sasvim ozbiljno pitanje: Čemu, zaista, služi kritika?
Pored brojnih duhovitih/satiričkih objašnjenja (jedno od njih je i tekst Boška Tomaševića koj je izašao u zrenjaninskoj Ulaznici, 2009), teorijskih knjiga o toj temi, nihilizma koji, uglavnom pesnici, pokušavaju da sprovedu, Bartova definicija umiruje sve ostale. Pogrešno je tražiti u kritici ’savete za pisanje’ jer se upravo tu svodi na neupotrebljivu.
Zadatak kritike jeste približavanje teksta i skretanje pažnje na neke pojedinosti koje su izazvale zadovoljstvo. Potrebno je podsetiti se i jednog pasusa iz članka prof. dr Biljane Dojčinović-Nešić, gde ova kritičarka objašnjava sledeće: ’’U stvarima iz spoljnjeg sveta, običnog života, svakodnevice, praktične sfere, rado razlikujemo odluke za koje smatramo da ih donosimo razumom, od onih koje, verujemo, prepuštamo izboru srca. Književnost nas stalno iznova uverava da je ta podela zabluda, da su naše odluke uvek mešovite.(...)Jedino što pouzdano znam jeste da sve što hoću valjano da raščinim, treba prvo da me opčini. Prepoznavanje onoga što čini dobru knjigu izaziva ’’talas u ...umu, uzbuđenje, emociju, pokret duha« o kojima govori Apdajk. (...)To je prepoznavanje koje se najtačnije transkribuje upravo uzvikom divljenja: Hej.’’ Još jedan od takvih pisaca je pred nama.
David Grosman poznat je kod nas od ranije sa svojim delima Lavlji med i Žuti vetar, a od ove godine dostupan je na našem jeziku sa još dva dela. Roman koji mu je doneo svetsku slavu, Someone to run with, još uvek čeka svoj prevod.
Ovaj pisac je, čini se, pravcati predstavnik Izraela. Pišući o istorijskom stradanju, on stvara Vidi pod: Ljubav, gde prepliće svetove i vremena; pišući o telesnosti i emocijama, nezavisnim od istorije i stradanja, stvara Njeno telo zna. Ove dve knjige dokaz su visokog umeća stvaranja različitih vizura Izraela (ali i univerzuma), zato je očekivano da baš Grosman bude izraelski kandidat za Nobelovu nagradu. Kada govorimo o Izraelu, ne možemo izbeći istorijat nastanka države i društvena pitanja koja su tome prethodila. Nastanak ove zemlje ide zajedno i sa Biblijom i sa holokaustom. Možemo početi od strogo istorijskih činjenica,preko Biblije, mitologije, književnika koji su delovali na tom prostoru (ili vezani za taj prostor) i davali svoja objašnjenja, o impresivnim traumama i fatalnim greškama, o teokratskoj patnji i istrajanju. Grosmanova proza ne obiluje singerovskim fantazijama i dibucima, on je pisac savremenog Izraela i njegov idejni sistem je upravo mešavina aktuelnosti i tradicije, koje se u toj kulturi, možda toliko kao ni u jednoj drugoj, prožimaju.
Šta bi Grosman rekao Adornu? Odgovor na to pitanje dat je, indirektno, u časopisu Poetics today: ’’…Auschwitz should have that kind of Mount Sinai effect on an artist. It is the revelation of unintelligible evil, spoken by a burning bush that actually burned everything in sight that was Jewish. (…) Here, in the post-Holocaust imagination, art is possible and necessary’’.
Ova autorka, Thane Rosenbaum, kaže da je Aušvic nezamisliv I da zato piscu ostaje samo fikcija, ali i da je piščeva privilegija upravo magija imaginacije. To isto nalazimo kod Grosmanove, inače vrlo delikatne, junakinje Ajale: ‘’Holokaust je neprevodiv’’, ali pisanje I priča su mogući. U samom romanu Vidi pod: Ljubav imamo čak tri pisca u igri – Momik, Vaserman I Bruno Šulc. Imamo I bizarnog čitaoca, Nemca Najgela, lika izvitoperene I obrnute mašte. Čitali smo mnoge pisce holokausta, među njima I srpsko-jevrejske poput Kiša, Tišme, Albaharija, F. Davida, Đ. Lebovića, sa manje ili više autobiografske podloge, I zato nam je poznat oksimoron da književnost prenosi ono što se jezikom ne može preneti. U čemu je posebnost Grosmanovog jezika?
Osim što poklanja pažnju minijaturnim opisima, vrlo lirično, što njegovi junaci ’razmišljaju glasno’ (Momik jednako kao Šaul), na nivou rečenice uočavamo unutrašnja stanja, uznemirenja ili kompleksne odnose. Možemo kao primere uzeti opet Momika I Šaula, ili pak kćerku koja Njeno telo zna završava lapidarnom ispovešću o svojoj majci I njihovim emocijama,u dugačkim umetnutim rečenicama. U noveli Opsesija, Šaulova ljubomora naširoko je prikazana, velikim talentom za minuciozne psihološke detalje, što se opet nadovezuje na vrhunsko manipulisanje motivom opsesije koji srećemo I kod Momika, vezano za amanet koji mu je ostavljen. Iako zadeluje na mahove iluzorno u traganju i povezanosti sa Brunom (’’Reč je o njemu, ali i o meni, o mojoj porodici i onome što nam je Zver učinila’’), Momik je jasan junak, dete preživelih žrtava, i samim tim – žrtva. Moglo bi se reći da je on nosilac onoga što se kod Jevreja naziva ’prokletstvo pamćenja’, ili prokletstvo tradicije. Grosman prodire u problem traume nezaboravljanja jer to nije obična trauma: kaže se da je u jevrejskom društvu to prevazišlo iskustvo pojedinca i postalo kolektivna podsvest, neuroza koja se nasleđuje (Johanna Baum, A Literary Analysis of Tramatic Neurosis in Israeli Society: David Grossman's See Under Love, Other voices, feb. 2000). Paralelizam žive stvarnosti sa živom prošlošću, postoji ono Tamo i ono Ovde i da to Tamo određuje pojam Jevrejina, nacista ne može biti pisac jer ništa ne oseća (uporedimo i lirične pripovetke Bruna Šulca), ljubav je suprotna temi romana a roman se ironijski nemoćno zove Vidi pod: Ljubav, i na kraju – rečnik, sve to daje posebnost Grosmanove obrade. Leksikon na kraju predstavlja apendiks romanu, sumiranje konkretnih, simboličkih I emocionalnih fakata o holokaustu, moderni postupak lišen hronološke zamornosti i topike prikazivanja stradanja. Krik je jedna od odrednica, ne spominje Munka iako se naslućuje da je tu negde baš taj Krik, jer jedno je sigurno: to je slika sa koje se zvuk čuje. Osim u svom remek-romanu, Grosman je I kroz Njeno telo zna doprineo percipiranju Izraela, zemlje koja je stvorena geslom ’’Ako nešto želiš onda to više nije san’’. On pruža nenametljivi putopis kroz taj prostor, pa će jedan junak nazvati grad Ejlat divljinom – jer je najjužnije mesto u zemlji I na neki način razbija osećaj zajednice. U ovim novelama, za razliku od romana, telesnost zauzima važno mesto, oslobađanje čula, i samoj prozi diktira takav jezik.’’Telo ima sopstveno shvatanje, nije više podređeno umu, telo je divno’’, kako kaže jedna junakinja. Drugačije u odnosu na čuvene Manekene Bruna Šulca.
Misija ispunjena, rekao je Gec, ili Majer, svejedno.