Tesla, portret među maskama, V. Pištalo, Agora, 2008

TRILO(LO)GIJA O METAFIZICI

’’Tabanima je osećao brujanje planeta koje sva bića imitiraju’’


Citat iz NIN-ovog romana za 2008. godinu može objasniti razlog zašto je o Nikoli Tesli uopšte pisano pod okriljem književnost, a rezime je dao sam pisac na kraju: ovo je roman učenja i zaboravljanja. Ne samo što je pisac gradio roman na činjenicama iz Teslinog naučnog i ličnog života, već i zato što se čitalac nalazi pred posebnim zahtevom u materiji koja nije književna u totalnoj meri. Učenje se odnosi na sve ono što o naučniku znamo i ne znamo, o patentima i njegovom implicitnom povezanošću sa nekim društvenim i idejnim pokretima (nadrealizam, futurizam), a zaboravljanje je sve ono što iščezne ’čitaocu- laiku’ i ostane samo čitalački kostur. Upravo je to i mera po kojoj je Pištalovo delo roman a ne naučnopopularna biografija poznate ličnosti.
Biografija ograničava, ali upravo je draž u slobodi koju je neophodno stvoriti da bi delo bilo književno ostvareno. Ovaj roman spaja naučne i knjiške istine i ne bi postojao da je zanemarena bilo koja od te dve. Ne može ga čitati svako, ni svaki naučnik ni svaki čitalac/filolog, jer je potrebna posebna spremnost: na jednu stvarnu ličnost - po kojoj nosi ime fizička jedinica, američka muzička grupa i beogradski aerodrom, i koja je srpsko-hrvatski predmet spora i političkog manipulisanja. S druge strane imamo jedno umetničko iskakanje iz svih činjenica i predrasuda kojim raspolažemo. Pištalov Tesla je nepretenciozan da bude bilo šta sem onoga što je bio – neobična ličnost, kako se u jednom dijalogu u romanu i kaže, i ne samo kaže – njegov lik je umnogome izgrađen tako. Ako bismo se poslužili književnoteorijskom argumentacijom, ne bismo zaobišli Lotmana i njegovu definiciju ’’Ideja dela je u strukturi’’, tako je i ideja neobične ličnosti izneta kroz splet knjige. Nagoveštaj je dat već u prvom delu trilogije gde Tesla dečak ’pati’ od slika koje mu nadolaze i koje su, kako on kaže bratu, ’’najstrašnije od svega’’.
Roman je iznet u prilično intimističkoj
vizuri (prof. dr Tihomir Brajović), što i
daje aristički ton štivu i postavlja knjigu i kao naučnu i kao oniričku biografiju.
Šta bi približno značio taj onirizam? Jednostavno kazano, u odnosu na Milenijum u Beogradu, stil u Tesli je mekši, priča obimnija i imaginarnija. Imaginarnost i činjenice ne idu zajedno, ali se kod romana svakako to menja, i tu dolazi do izražaja upravo (opet lotmanovska) nemogućnost prepričavanja dela. Stileme i jezičke varijable se ne mogu prepričati ’običnim jezikom’ biografije. Pisac nam približava pojedinosti iz naučnikovog okruženja, spajajući zato i vrlo zanimljivu podudarnost nadrealističkog časopisa ’’Nemoguće’’, Bretonovog pokreta i Tesle koji se u tom pokretu prepoznao. Pištalova proza prepoznatljiva je ovde po poetskom poentiranju i uopšte po liričnim konstrukcijama. Ostaju u pamćenju i neki opisi fizičara Edisona.
Onirizam se ogleda u temama koje pokreće Teslin lik. Njegova otkrića i uopšte rad u fizici više su važni kao okvir a manje kao faktografija, posebno kada se uzme u obzir tema stvaralačke energije. Stvaralačku energiju je Tesla, prema nekim izvorima, doživljavao kao erotski snažnu, supstituentsku, i tako svoj seksualizam pomera u korist stvaranja. Najeskplicitniji primer je dijalog u kome kaže da ’’nema veće sreće od otkrića’’, dok njegov prijatelj euforično govori o svojim erotskim ’otkrićima’. Tu je Teslin lik izmešten iz pojma čoveka od krvi i mesa, iako se na drugim mestima pojavljuje upravo kao običan čovek, ne izumitelj već dečak, sin, kolega. Čini se da je, ako bi se posmatralo u najgrubljim crtama, njegov lik baziran na suprostavljanju nagona stvaranje: erotizam. Iako pod eros spada i stvaralačka snaga, i snaga uopšte, ovde je ta opozicija seksualizma i nauke vrlo uočljva.
Čitljivost romanu daju između ostalog i kratka poglavlja, a pažnju najverovatnije drži priča o naučniku koja je ipak lišena toposa usamljeništva i neuklopljenosti (pandan alijenaciji i kvazi-alijenaciji u savremenim ’cyber’ romanima), bolećive različitosti, sete i sličnog. Svakako, čitljivost ne treba poistovetiti sa apsolutnom pitkošću, jer je roman prema mišljenju čitalaca koji uživaju u jezičkom karambolu čak opisan kao realistički! Sasvim je moguće da biografski element u ovom slučaju otežava poetiku, ali je nikako ne smešta u jezički nevešta dela. Slobodna impresija bila bi da Pištalova rečenica ovde traži red-po-red čitanje.
Milenijum je odsečniji i konkretniji; Tesla je raspršen ali sveobuhvatniji, čitav ljudski vek u fragmentima, sa fantazmama koje čine to življenje. Tesla, štaviše, insistira na fantazmama. Otuda i motiv koji je Pištalo elegantno provukao – brat Dane, preminuo još kao dečak, koji Teslu prati sve do časa smrti kada se i knjiga fizički završava Danetovim rečima: ’’Znaš li priču o sijamskim blizancima, brate?’’
Milenijum već u naslovu sadrži ironiju, dok Tesla već od naslova razotkriva. Istovremeno, Milenijum je verovatno jedan od najvrsnijih romana ’’iz oblasti’’ tranzicije i aktuelnih događaja u Srbiji. Postupak koji Pištalo u njemu koristi, između mitologizovanja i stvarnosnog, daleko je bolji od ’neosocrealizma’ koji se sreće sve češće u sveopštoj opsesiji devedesetim (možda bi trebalo konstatovati mazohističko-patološku ljubav prema tom periodu?). Tesla je jedan dobro napisani biografski roman, ništa manje i ništa više od toga (prof. Tihomir Brajović), ipak ono što daje vrednost jesu anegdote koje nisu odvojene od strukture već utkane u nju funkcionalno. Tesla ostavlja utisak lelujavosti jezika, i likova, što ne mora biti negativno, ali ako se uporedi sa Grosmanovim romanom Vidi pod: Ljubav dolazimo do sledeće situacije. Profesor Brajović primećuje da ’’iako je u mnogo čemu nesvakidašnja figura izumitelja naizmenične struje možda nudila upravo takvu uzbudljivu mogućnost, autor Tesle nije, međutim, ovo dvojstvo doveo do granica potpunog individualnog osporavanja socijalno-istorijske stvarnosti i iskoračenja u prostore (ne)mogućih svetova slobodnog unutrašnjeg postojanja, kakvo je, recimo, prisutno u fantazmatskom slikanju tragičnog sudbinskog puta Bruna Šulca u već čuvenom romanu Davida Grosmana Videti pod: Ljubav’’. To je nesumnjivo. Biografija Bruna Šulca i Nikole Tesle pisane su pod različitim poetičkim pretpostavkama, gde je Grosman otišao dalje, dopunjujući sudbinu poljsko-jevrejskog pisca sa kaleidoskopom istorije, sadašnjosti, tzv. kolektivne podsvesti izraelskog društva, krunišući delo leksikonom koji je, u najmanju ruku, ključ za razumevanje romana. Holokaust kod Grosmana upravo dobija svoj metafizički oblik; on spaja sudbine – društva, pojedinaca, pisca. To čini njegovu remek-vrednost. Tesla je, jednostavno, drugačije pisana biografija, a počiva na drugačijem svetu od Grosmanovog, i mnoge (društvene) ideje su načete i nagoveštene, ali ne do kraja iznesene.
’’Skini masku!’’, to je jedna od rečenica iz poslednjih redova romana, to je možda i dobar razlog za čitanje, jer negde među njegovim maskama, raznoraznim istorijskim tračevima, zasigurno se krije i neki razliveni portret. Hoće li taj portret jedan istoričar kao Vladimir Pištalo uspeti da dokuči i pokaže čitaocima – važno je samo donekle jer u književnosti, kao što dobro znamo, lepota predstavlja uživanje u oblicima. Ti oblici u Tesli su najviše primetni kroz fragmentarnost naracije, iscepkane epizode, tehnički lakše čitljive ali i simolički značajne: koliko još kockica mozaika fali da bi portret odista bio jasan?