Prikaz o Filipu Davidu, u celini objavljen

http://www.balkanwriters.com/broj19/sofijazivkovic19.htm

GLASNI PRIPOVEDAČ UNUTARNJEG

okosnica za bolje tumačenje

U mome telu nešto sazreva. Da li je to moje ja?

Nakon dvanaest godina pauze u književnom radu, već priznati autor Priča o okultnom pojavio se sa romanom koji na prvo čitanje može ostaviti utisak prejake intertekstualnosti i pozivanja na jevrejsku tradiciju, možda i određene galimatičnosti u kombinovanju činjenica i mitskih motiva, aluzija i razrešenja zagonetaka.

Šta donosi drugo, i svako sledeće, čitanje ovog, po mnogo čemu, specifično građenog romana?

Sam početak donosi nam citat koji odiše odom življenju, ali ne rokajnom veličanju života, već vrlo metaforičkom apologijom. Taj citat uvodi momenat prihvatanja jedne veće širine stvarnosti kao takve, nego što je to glorifikovanje ili nihilizam.

Filip David nam tokom čitavog romana nudi jednu polifonu stvarnost koja nije realistična na način da je dosadna i predvidljiva, a nije ni fantastička na način da spada u tipičnu fantastičku književnost. Kritičarka Nataša Polovina je primetila da autoru ta fantazmagorijska sredstva zapravo služe da oneobiči stvarnost i pojača element ne-svakodnevnog.

Zaista, rejon stvarnosti ne određuje njen prvi, površinski sloj, kao što ni u književnom delu čitanje ne znači i interpretiranje pročitanog. Potrebno je zagrebati štivo u pravoj meri. Nailazimo svakako na double coding, po terminologiji Čarla Dženksa, i u temi koju obrađuje i u samoj formi dela. U temi je kodirana dvostruka priča, s jedne strane zaumna a sa druge simbolička, a u formi romana nudi nam se dvojaka mogućnost: roman može odati utisak malog zbornika kabalističkih i drugih filozofskih momenata, ali i štivo pisano do pola sliveno i vezano, a od pola namerno digresivno, dijaloško (u bahtinovskom smislu) i fragmentarno.

Kritičari koji su se bavili ovim romanom naglašavali su, jednoglasno, kabalistički misticizam kojim se autor služi. Sam autor je u jednom intervjuu govorio o svojim materijalno-estetičkim izvorima za ovaj roman. Jidiš književnost (i njen veliki nobelovac, Singer) i hasidske priče, iz kojih je, kako tvrdi, uzeo postupak tzv. tihog pripovedača.

Međutim, mora se naglasiti i da to nema presudan uticaj za književno razumevanje jer "San o ljubavi i smrti" ima svoju osobenu panreligioznost koja se izdvaja od njenih eventualnih i evidentnih izvora.

...

U prvom delu romana, naslovljenom kao "Kratak roman o ljubavi", pratimo život rabinovog sina Jakova. Prethodno saznajemo da je ime dobio po sinu biblijskog Isaka i Rebeke, tj. po Jakovu koji je u Bibliji posle rvanja sa božanskim bićem dobio ime Izrael (Izrailj), a po njemu kasnije i država Izrael. Ime Jakov u biblijskoj, i univerzalnoj, simbolici ima jako mesto. Načini kojima možemo doći do simbolike su mnogobrojni, a mi ćemo samo uzeti kao primer samo jedan: Izrael mora svuda da pođe, svuda da stigne, jer ga u svakom kutku sveta čeka po iskra Š’hine. Tako Isak Lurija, veliki učitelj kabale, objašnjava jevrejsku dijasporu (galut) a celo njegovo učenje bilo je kao religijski odgovor na čuveni progon iz Španije iz 1492. godine. To i David citira, uzima Lurijin mit o iskupljenju grehova kao potku. To je vrlo bitna tačka jer ćemo kasnije, u drugom delu romana, videti kako se taj ’Izraelov greh’ odrazio na istorijske događaje vezane za jevrejski narod.

Nije ni potrebno reći da je tematika romana jevrejska, kako se to pripisuje i Kišu ili Albahariju; tematika jeste jevrejska u formalnom smislu, ali se može i treba shvatiti kao opšta, panreligijski fatumska. Drugim rečima, nema lokalni karakter, već univerzalni.

Kao što je Maslov koristio termin "vrhunski doživljaj" za doživljaj koji menja nečju ličnost, usmerava energiju ka novim prostorima do tada nepoznatim, i ne mora nužno biti vezan za religiju KAO DOGMU. U tom smislu takođe ostaje mesta za univerzalnost koja je jedina i neophodna za umetničko vrednovanje.

Tematika koja tretira nadnaravno, mistiku i ludilo, drukčije svetove, sama po sebi ume biti vrlo labava i škakljiva. Tanka je granica između banalizovanja tih kategorija i njihovog književnovrednog uobličavanja. Filip David je prevagao te dve strane i ostavio nam roman koji ne pretenduje da nas ubedi u čuda, već ih pripoveda kao sastavni deo uobičajnog življenja, a opet sve vreme dok čitamo osećamo taj kulturni duh starovremenog, i stila i događaja. Starovremeno ali ne zastarelo, nikako ne izrabljeno i već čitano. Leksika koju koristi u nekim segmentima romana, kao na primer u delu Prepisivač Tore, ima zvuk crkvenog i onostranog, utoliko pre što je kombinuje sa aoristima, i samim tim ostvaruje efekat starinskog. Tu nalazimo tipične stilski markirane imenice (darodavci, pošast, čudotvorac, čudak, pravednik, krasnopisac, arhanđel, serafim), prideve (utamničen, okovan, volšeban), ali i sintagme (pali anđeli, zastrašeni tajanstvom, tama kišne noći), što zaista podseća na ambijent duhovnog štiva, i hagiografske književnosti čak.

Uvod u roman pokazuje nam se vrlo melioristički – citatom o razlikama među svetovima. Mislim da je citat neobično vredan i zato ga prepisujem u celini: "Ispod zemlje se nalazi svet koji je isti kao i nad zemljom. Tamo postoje polja i šume, mora i pustinje, gradovi i sela. Na poljima i u pustinjama duvaju snažni vetrovi, na morima plove velike lađe, u gustim šumama zveri izazivaju večiti strah, a uz to grmi li grmi... Samo jednog tamo nema. Nema visokog neba iz koga bi trebalo da sevaju plamene munje, otkuda bi trebalo da sija sunce..." Podtekst ovog odlomka, čini se, uvodi nas u priču o ovom svetu i njegovim varijetetima, što se kroz roman i očituje na više strana, i da taj svet nije monotono homogen već naprotiv, ali je pitanje na koji način ga otkrivamo.

U prvom poglavlju već susrećemo se sa motivom ludila. Ludilo je samo spomenuto uzgredno, "ludaci kojima pomućeni razum izobličuje pravu sliku sveta". Reklo bi se da je taj motiv vrlo dominantan u romanu, pored oniričkog tona koji je opet bliži ludilu nego sanjarenju. Tu je nanova tačka u kojoj David ne ide za stereotipnim motivima. Ludilo kasnije ima i svoju daljnju sudbinu u epizodi Brod ludaka, koja je važna ne samo zbog tog motiva.

"Zašto je Gospod načinio tako komplikovan svet, u kojem postoji više dimenzija: prošlost, sadašnjost i budućnost", pita se rabin, a time izražava jednu filozofski opravdanu instancu. U starohebrejskom jeziku postoji vreme koje se zove ’večiti prezent’, odnosno u tom jeziku nema morfološke razlike između vremena. Tumači Biblije tvrde da je to simbolička svevremenska dimenzija, budućnost kao ekstenzija prošlosti. Albahari u Pijavicama govori o haosu "koji nije lišen reda ali je taj red toliko zamršen da i pored najbolje volje ne možemo da ga shvatimo kao red". Religijsko mišljenje da se istina otkriva u ljubavi ne nalazimo samo u judaizmu, ili romanu Filipa Davida, već se i o Tagorinim Gitandžalima govori kao o ljubavi koja je sama po sebi znanje. Predgovor Gitandžalima Vesne Krampotić daje uvod u mistiku, naizgled samo poeteske misli (naslov: Poezija, Indija, Tagor) ali zapravo zaranja u knjževnu duhovnost kao takvu, i može poslužiti kao objašnjenje panreligioznosti u romanu San o ljubavi i smrti. Čini se da je panreligijsko osećanje osnovno svojstvo i poruka ovoga romana. Iako autor kaže da roman ima samo priču, a ne i poruku, čitaoci će jasno shvatiti gde se krije njegova implikacija i suptilnost pretenzije da nam ipak saopšti nešto što nije tek puko pripovedanje i slaganje događaja, kao što je to čest manir u tzv. savremenoj književnosti. Zanimljiva je izjava Filipa Davida o dramaturgiji: to je jedna totalna disciplina koja podrazumeva poznavanje mnogih drugih. Primećuje se da je i književnost jedna takva, totalna, disciplina, a u njoj se to poznavanje širih okvira naziva intertekstualnost. Toga kod ovog pisca ima sasvim dovoljno, i prilično je zahtevan za tumačenje u nekim segmentima.

Ta intertekstualna draž prikazuje se kroz, najpre, pripovedanje u Kratkom romanu o ljubavi, gde imamo pozivanje na kabalu, i sentenciozne upade koji opet potiču ili iz kabalističkog Zohara ("U Knjizi sjaja se kaže: ljubav je jaka kao smrt") ili iz univerzalnog shvatanja duhovnosti gde je ljubav mističko iskustvo. Nailazimo i na brojna ontološka pitanja kao što su pojam harmonije u svetu ili dokazi o postojanju Boga, estetičke dileme o lepoti ("zar ružnoća i zlo nisu takođe od Boga?", a uzgred, Leon Jevrejin je u 16. veku mislio baš tako – da je dobro ono što je lepo, a ne obratno kao po platonovskoj etici lepote), refleksije o jeziku i stvaranju sveta. Mirjana Novaković u romanu Strah i njegov sluga postavlja sličnu zamku: svet je nastao jezikom, i svako izvrtanje ga uništava. Davidov junak pak pominje da su negdašnji talmudisti oprezno koristili jezik, jer je moć govora božja stvar i pogreškama u jeziku remeti se ravnoteža. Međutim, on konstatuje ravnotežu ali se ipak pita ima li u njoj nekakvog smisla i zakonitosti. To je stav koji ne izlazi strogo iz judaizma i nanova nas odvlači na panteističku stranu, na vandogmatsku religiju.

Jurodivi Daniel koji se javlja u epizodi Kraljevska palata takođe je upečatljivo proleteo po svome sklopu, i svojoj pripovesti. Kraljevska palata predstavlja kabalističku zamisao o zamku tajni, građevini koja ostaje nepoznata svojim posetiocima. To svakako podseća na kafkijanski zamak, koji je crpeo isti izvor. Nataša Polovina citira fragment "jer smisao nije u onome što je jasno, očito i shvatljivo nego u zagonetnom i skrivenom", i postavlja zanimljivo pitanje da li nas to pisac poziva da se u ovom romanu bavimo onim neočiglednim. Uopšte, prvi deo knjige ima izvesni sakralnu atmosferu, i po motivima i po jeziku kojim ih izražava. Tu je leksika koja liči na crkvenu tradiciju, ekspresivne reči ali i situacije poput putovanja pod naročitim okolnostima, sa naročitim saputnicima, i napokon to inicijacijsko venčanje sa mrtvom devojkom Rokele. Venčanje je u ovom slučaju neophodno jer je, kako se kaže, "neostvarena ljubav ravna je strašnom prokletsvu", greh, a u kabalističkim spisima obed i seksualni čin predstavljaju gotovo obredne radnje. Dakle, to venčanje je moralo biti učinjeno zarad ostvarenja mitsko-religijskog duga. Time se prvi deo romana završava.

U drugom delu, Kratkom romanu o umiranju, pred nama je jedna drukčija stvarnost i samim tim – drukčiji jezik. On počinje citatom iz Volterovog Kandida, što je već nagoveštaj nečeg ‘profanijeg’, ali i ironijskog. Volter ne ume da smesti zlo u lajbnicovski optimizam i zato Panglos ispada tako karikiran. No, Kratak roman o umiranju je roman o zlu i baš zato je Volterova sumnja dobrodošla.

Pisan je kao dokumentarno štivo na mahove, sa izveštajima i faktografijom, ali nije lišen književnoumetničkog registra koji spaja te deliće. Srećemo autističnog dečaka koji je samim tim čudan okolini, neadaptibilan za svet, i koji polifoniju romana gotovo doslovice etimološki sprovodi: njegov život praćen je tim nepoznatim, unutarnjim glasom, koji ga vodi i koji je posebno bitan po svojoj ulozi u izgradnji ovog lika. Dečak je od malena znao napamet određena dela, i to: Spinozinu Etiku, Zohar, Knjigu o Jovu, Pesmu nad pesmama i Lekha dodi. Verovatno odabir nije slučajan. Svako od tih dela je nosilac određene simbolike, počev od Zohara i kabale, preko Spinoze koji je bio isključen iz jevrejske zajednice kao jeretik, pravednik Jov, Šir haširim (Pesma nad pesmama) koja je bila diskutabilna da li da se unese ili ne u biblijski korpus, i Lekha dodi, pesma koja se peva za dočekivanje Šabata.

Dečak se javlja u ich-formi, gde kaže da ne ume izraziti svoje stanje, emocije, da želi da vršti ponekad. To bi se moglo i tumačiti kao simbol nečeg višeg od fonetske reakcije.

Glas koji čuje zatočen je u dečaku, kao i on u glasu. Shizofreniju je pisac umetnuo kao vrlo zanimljiv motiv, ne toliko medicinski koliko opet nadčulan. Posmatrati psihičke poremećaje kao još jednu stvarnost, ili svet, čini se da je to jedna od mogućih interpretacija. "Ja sam možda glas Boga", kaže glas, i time negira da je egzaktno božji, da je uopšte siguran u svoju prirodu. Dečak je kasnije kao odrastao mladić vođen tim glasom, ali on nije opresivno snažan i naporan. On je možda glas Boga, ali ne mora nužno biti. Demonologija ima svoje ravnopravno mesto.

Otac toga autiste, Jakov, vodi razgovore sa doktorom nacistom i time nas pisac odvodi na drugu obalu. Nacizam, arijevsko, sumanuto, naučnjačko. Razgovor u salonu, i moral, Darvin, borba za opstanak i plođenjem – koje doktor navodi kao jedine istinite, zakon jačih. Strah od blizanaca se spominje na jednom mestu, opet ne slučajno, jer to može imati direktne veze sa eksperimentima koje je izvodio Jozef Mengele – baš na blizancima. Uopšte, blizanci su u mitu zastrašujući jer su razbili sklad jedinstva. Na Eriku Vajsu je jedinstvo razbijeno rascepom ličnosti, tj. Glasom. Sve je raspuklo, i prikazuje se jeza rata čas grubo čas poetično, pobrajaju se činjenice i dodaju knjiški detalji, i sve liči na kontrast nauke i okultnog. Nauka je ta koja je navodno obeležavala Treći rajh, biološko stvaranje idealne nacije, "zvezdano klatno" za merenje pisustva Jevreja i svega što treba odbaciti. Jevreji su krivi jer su vazda prisutni, tako glasi argumentacija naučnika. Postoji dokument Organizacija Ministarstva kulture III Rajha (Reichkulturkammer), a može se tumačiti i kao modernistička slika, vrlo efektno; a Ministarstvo nauke bio je, po svemu sudeći, sam Vermaht?

Napokon, epizoda Brod ludaka dolazi kao ilustracija celog drugog romana. Duševni bolesnici na brodu, i fascinirajuće lucidno pitanje "šta su oni, nenormalni, mogli da znaju o odnosima u svetu normalnih, o ratovima, zločinima...?"Bogojavljenska noć je izabrana kao topos koji je svakako ironičan i paradoksalan. Erik, padavičar, kao iz biblijskih parabola, cika putnika i požar na brodu, molitve za spasenje, to je situacija u kojoj sasvim razumemo da je došao kraj romanu, ali ono što nije sasvim završeno jeste taj drugačiji svet. Erikov Glas je ostao, skoro kao izdvojeni junak iz priče.

...

Sagledavši u celini ovaj roman, zaključuje se da je u njemu ostvarena književna pragmatika, u onom svom cilju da započne razgovor sa čitaocima, da narativno iznese mozaik a ne samo jednu sliku. Davidov spoj dvaju romana ima kontemplativnu dinamiku, a manje fabularnu, jer se celokupan mozaik sastoji iz prikazivanja događaja koji nas navode da se zapitamo o raznim temama. Njegovi događaji nemaju zaplet, što nije ni potrebno, već se nadovezuju jedan na drugi i jedan drugog dopunjavaju na izvestan način.

Ratno stradanje koje drugi deo romana prikazuje nije toliko vezano za rat koliko za fenomen zla, kao i za metafizički momenat greha nagovešten u prvom delu. Nema svako ratno stradanje istu empatijsku vrednost, jer je za metafizičko sagledavanje i egzistencijalističko problematizovanje potrebno saosećanje višeg reda. Zato romani o ratu umeju biti izuzetno angažovani ili banalni do granice, ili češće – ispod granice, neumetničkog. Ako bi se pak želelo govoriti o ovom romanu kao produktu parapsihološkog (a uvek je najlakše svrstati nešto u što stereotipnije kategorije), mora se naglasiti da je to nadčulno u romanu dato kao pojačana stvarnost, i kao gomila potpitanja o onome što se pod stvarnošću podrazumeva.

Davidova kombinatorika liči na Peljevina, u smislu njegovog interesovanja za mešanje dimenzija filozofije, psihologije, istorije i književnog pristupa svemu tome, i samim tim ne dozvoljava jednosmerno tumačenje. Istorija i religija, obično i neobično, i mnogo krajeva umesto jednog, i napokon – kao što kaže kabala – "Tu gde stojiš, tu su i svi svetovi".