''Nešto je u igri'', zbornik nove novosadske poezije

PESNIČKI NEUSATZ


'Nešto se ipak dogodilo' - naslov je knjige kritičkih eseja Slađane Ilić. Autorka analitički obrađuje romane koji su obeležili domaću književnu scenu u poslednjih nekoliko godina, a čitalac može konstatovati rečenicu iz naslova knjige: nešto se ipak dogodilo. Kako će ova efektna rečca biti protumačena zavisi od čitaočevog poznavanja aktuelnih prilika, kako književnih tako i društvenih. Moguće je da to ’’ipak’’ označava neočekivano dobar pomak, ili branik nekakve estetske vizure.
Problem sa antologijama što treba izabrati prave reprezente, a potom (ili najpre) i odrediti definiciju pravih reprezenata. Postoji i opcija sakupljanja svega i svačega, svega što se piše, sa devizom da je to jedan veliki filološki zbornik koji ima cilj da pokaže trenutnu, sadašnju književnu situaciju (istinu koja pokazuje stanje u društvenoj kulturi pre svega), a ne najbolja ostvarenja, ili umetnički kvalitetna. Istina je da na pisanje utiču okolnji faktori, duhovna temperatura pod kojom autori stvaraju, iako sam talenat jeste lična sposobnost i, čini se, ne zavisi mnogo od materijala kojim je potencijalni pisac izložen. Filip David u svojoj specifičnoj kolaž-knjizi Svetovi u haosu primećuje da je Kiš stvarao ’’pod podmuklim dejstvom biografije’’ i nosio ’’pečat različitosti’’, no to svakako ne znači da bi svako ko je imao iste takve životne okolnosti postao Kiš. Iako je čitanje i određeni IQ neizostavno važan, pisac uči od sebe samoga - to je jedina receptura za pisanje, i sve što je vanknjiževno samo je sredstvo za izražavanje onog književnog.
Sve ovo služi kao uvođenje u prepatetičnu provincijalu koju zatičemo kada zagrebemo pojam poezije i pesnika.
Zanimljivo je da se fama podiže najviše u tom žanru, neuporedivo manje u prozi. Proza se doživljava kao svojevrsni sistem, dok je poezija upravo ono što je potrebno za ’’slobodnu misao’’: anarhija pravila, emocija, slika. Spominjanje pravila ide na ruku onima koji propagiraju da pravila nema, da je nemoguće uspostaviti ih u književnosti i da estetika, tj. pojam lepog, varira od perioda do perioda.
No nešto drugo je problem sa poezijom. Sama činjenica da je ona asocijativna daje mogućnost disperzije, i upravo se tu ugrađuju svi oni koji smatraju da je za pisanje semantika sekundarna, a često i forma. Mitologija o tome vrlo je prosta: ne svodi se na stvaranje poezije, već stvaranje mita o pesniku. Prvi plodovi romantizma su ipak daleko, Novalisovi neartikulisani ispadi, ali neutoljiva je žeđ za pesničkim zvanjem. Biće preterano ako pokušam da proniknem u taj fenomen, ali mislim da je korisno navesti mišljenje nekih psihologa i psihijatara, bar sasvim kratko. Parafraziram: umetnik će svoj netalanat nadoknađivati ’umetničkim’ ponašanjem. Profor V. Jerotić govoreći o opijatima iznosi da se veruje, primera radi, da će se konzumiranjem meskalina doseći iste vizije koje je imao Haksli. Profesor objašnjava da je za takve vizije potrebno biti Haksli, a ne uzeti meskalin!
Ovo je već izrečeno mnogo puta, počev od Mandeljštama, ali pomama za pesničkim zvanjem prelazi lagano granice realnosti. Čitajući našu periodiku i blogove, pojavljuje se nebrojano lica koja se deklarišu kao pesnici, a variraju od onih koji su napisali jednu do dve pesme (opus?) do onih koji su objavili petanestak zbirki po sumnjivim izdavačkim kućama i pod još sumnjivijim književnim parametrima.
Međutim, na svu sreću, IPAK postoje i primeri za druge tendencije.
Jedan od tih antologijskih, vešto vođenih projekata jeste i zbornik mlade novosadske poezije Nešto je u igri.
Bila bi dobra analogija nazvati taj zbornik Nešto je ipak u igri jer se zaista na stranicama književnog Novog Sada našlo sasvim dovoljno opravdanja za optimizam. Novi Sad nema odgovarajući festival poezije koji bi promovisao mlađe pesnike, a razlog tome je verovatno slaba organizacija i dar za reklamerstvo. Ponekad je, zarad boljeg prodora, neophodno komercijalnije se ponašati sa književnošću. Ne bi bila greška napraviti festival na kome bi se pesnička ostvarenja ovih autora promovisala, niti bi bila nabeđen njihov značaj. Ono što podržava Novi Sad kao kulturni centar jeste i časopis Stanje stvari, koji su uređivali studenti Filozofskog fakulteta a od poslednjeg broja uređuje ga Dragoslava Barzut, već prepoznatljiva kao pesnikinja i povemena teoretičarka. Kada se u Beogradu govori o mlađoj poeziji retko kada se uzimaju u obzir pesnici koji stvaraju u Novom Sadu, a zbornik Nešto je u igri upravo dokazuje da se to nešto, to novo i mlado u srpskoj poeziji, događa baš tamo, i to na mahove ubedljivije nego u Beogradu. Moguće je da će nakon ovog zbornika stvari biti drukčije.
Zbornik Nešto je u igri broji oko 150 stranica, dakle, uključeni su samo novosadski stvaraoci (opravdano i u naslovu ’’zbornik nove novosadske poezije’’), a donosi ukupno 18 autora. Forma je raznolika, od otvorenijih, jednostavnijih stihova u kojima je glavna nit lirska (Nika Dušanov, Miloš Jakovljević, Dušan Pržulj, Patrik Kovalski), preko poezije kojoj je svrha jezički paradoks i implicitnija emocionalnost (Vesna Vujić, Milan Smiljković, Branimir Bojić, Bojan Samson), do eksperimentalnih i poluproznih formi (Dragoslava Barzut, Aleksandra Mirimanov, Ivan Radenković), a tu je i poezija koja, reklo bi se, ima određenu tezu i manifest (Maja Solar). Sergej Stanković piše dužim stihom, narativno, ali reklo bi se da to ipak ne prelazi granicu proze, zahvaljujući velikoj asocijativnosti. Isto je sa tekstovima Dragoslave Barzut i Maje Solar, uprkos očitoj tezi da se pokaže određena vanpesnička (može se reći i društvena) ideja i uprkos proznoj grafičkoj formi, njihovo stvaranje je lišeno prozne ’sređenosti’. Siniša Tucić je upečatljiv po pesmi Bog, gde na prevratnički način smešta nadnaravno u okvire cyber realnosti web sajtova i emailova. Marko Mazić sebe naziva usporenim futuristom a biografija mu je duža od poezije koju iznosi, možda namerno. Deluje da je najeksplicitnije liričan Uroš Pajić, sa svoje dve pesme naslovljene kratko i jasno sa O ocu i O majci. Tihana Janjić svojom pesmom Blizina pripada poetici koja naglašava nesenzibilnu estetiku ružnog, ali ne potpada pod eksperiment. Estetika ružnog i eksperimentalnost nisu isto, i to se vidi u formi; iako obe mogu imati cilj da pokažu narušeni unutarnji poredak. Grupa Poetske rupe takođe je uneta u zbornik, kao autor, ili autorski tim, a najpre je okrenuta književnom izrazu koji je razulareno rasut, nepravilan, a i sami naslovi to dokazuju: nailazimo na ego-ekstazu, porno zvezde, gađenje, abortuse, virtuelnu Salomu i na kraju – prva pesma ovog ’autora’ jeste Poezija pojačane rezolucije, odnosno opet vrlo tehnički motiv virtuelne sadašnjice. Ono što objedinjava pesnike nisu toliko ni teme ni stil koliko biografske beleške. Primetna je tendencija ka pisanju kreativnih biografija, i sve do jedne su naširoko objašnjene i ispunjene detaljima koji nisu samo opšti, grubi podaci već često mali eseji. Je li i to ego-trip ili moda, trend, hir, ne možemo reći sa sigurnošću. U svakom slučaju nije kič, a ako uzmemo da je ovaj zbornik jedna originalna igra sa jezikom –sasvim se uklapa u tu poetiku.
Dakle, Nešto je u igri, ili u nešto se ipak možemo kladiti.