Grad u zrcalu, M. Kovač, Samizdat B92, 2008

YUGOSCLAVIA

Svoj najnoviji roman Kovač nam donosi kao šlagvort za dalja razmišljanja o kategorisanju književnosti. Iako disidenti umeju biti jedna boemična, suvišna i patetična grupa (bezbroj je primera za taj dramatičan odnos prema egzodusu), ovaj pisac pripada sasvim drugačijoj vrsti ’otpadništva’. Njegovo delo nije istrzano između kultura jugoslovenskog prostora, već upravo spaja te delove u autentičan i spontan kaleidoskop, koji će čitaocima iz svih tih rasutih delova načiniti književnu celinu. Nije potrebno komentarisati piščeve lične stavove o politici, jer se čitajući njegova književnost doznaje više od stava - očituje se fina poliglosija, uspešno ostvarenje spajanja.
Kovačev pristup onome što se geografski označava kao EX YU toliko je bizarno tačan, da će čitajući njegov poslednji roman, Grad u zrcalu, pažljivi čitalac i dekoder sigurno konstatovati da -iako Jugoslavija kao romansirana iluzija ne postoji- postoji entitet Bivša Jugoslavija, koja kroz Kovačev roman živi na jedini pravi način, kulturološko-kosmopolitski, bez neophodnosti da se identifikuje kao bilo koja nacija.
Fraziranje je u ovom slučaju izbegnuto jer grad u zrcalu nije samo Dubrovnik, to je i svaki prostor u kome ’’možemo razgovarati sa sobom’’. Dubrovnik pre svega nije grad već simbol koječega, bogate književne tradicije i istorije, smešten u roman kao emocionalno ognjište pripovedača, ali i kao tema anegdota o Dučićevom pozivanju na svoje ’plemićko poreklo’ i Matoševim oštrim pronicanjem u tu laž (’’kada je laž neka barem bude pompozna!’’), kao sinonim za otmeno i glamurozno, starinsko i plemenito. To se kroz čitav roman prožima sa pričom koju slušamo od pripovedača, koja jeste autobiografska i emocionalno potkovana, ali mnogostruka i kohezivna.
Jezik kao distinkcija između Dubrovčana i nedubrovačkih došljaka, potom duh koji hoda tim gradom u obliku žalosti spram negdašnje Republike, a to žaljenje je –kako pisac kaže- Ivo Vojnović, poznati sastavljač Dubrovačke trilogije, poneo u grob. Svakako, tu je i Gundulić, podsećanja na njegove pesme koje su nekako integrisane u individualnu kulturu glavnog junaka, kao i posebno živopisne epizode sa učiteljicom, ili traženjem oca po lavirintskim ulicama Dubrovnika koji dečak ne poznaje. Upravo je u tom traganju za konkretnim ocem smešteno i apstraktno traganje i ogledanja kroz zrcala, i nije slučajan odabir naslova. Roman je naslovljen po dominanti, onom motivu koji je bio okidač kontemplacije i radnje, nosilac simbola i stvarnosnih zbivanja.
Distinkcija koju je uspostavio između Dubrovnika i okolnjih mesta očituje se konstantno, no ta različitost ima više melanholje i topline, nego bunta ili pravog jaza. Psihološki nivo junaka, jezički efektivan i stilski markiran, ’sitni’ događaji koji utiču na celokupan mozaik života, i iako pratimo razvitak junaka on ipak nije pretenciozno prikazan kroz faze, već je data panorama koja pokriva sveukupnije polje – junaka i junakovu okolinu, pozadinu i odvijanje filma. Kovač je filmičan u meri da, kako je film sistem znakova, njegova semiotika nudi sekvence i delove dijaloga kroz koje saznajemo ono što bismo naširoko saznavali preko naracije, isto tako pisac nam pruža i mogućnost saživljavanja sa nekim naročitim nijansama življenja. On bira delove koji nisu personagge detalji, već upravo dinamični, sadrže čitave podsisteme u sebi. Pripovedački tok ima pitkost, ali ne i uzlaznu radnju, nije obeležen napetošću horizonta očekivanja, a sve vreme održava pažnju upravo tom svojom narativnom harizmom.
Kako je rekao bugarski pisac Gospodinov u svom Prirodnom romanu - za idealan roman potrebna je nit koja povezuje delove; nit shvaćena imaginativno kao komad konca a štivo kao štof. Umeće takvog povezivanja ogleda se najpre u motivu ogledala – učiteljicino ogledalo gde je uvek ’’spopadne blaga drhtavica, pa i strah da će se suočiti sa vlastitim nepoznatim likom’’; to svakako ne važi samo za njen lik. Grad u zrcalu, Dubrovnik za koji je Tin Ujević rekao da je po njegovom ukusu taj grad samo jedna uspomena, mrtav, smešten je u pripovedački obrazac koji vrvi od impresija i autentičnih susreta. Emocionalnost u naraciji je nenametljiva i jasna, doprinosi harizmi kojom nas drži roman.
Autobiografske slike umeju biti odbojne ponekad, jer poništavaju distancu između pisca i pripovedača a samim tim čitaocu može biti nedovoljna avantura saznanje da zapravo sve to nije fikcija već literarni dnevnik pisca. Izgleda da čitalac teži ka fikciji koja liči na stvarnost, a ne obratno, ili aristotelijanski: ka estetski a ne prirodno lepom. Ono što je nesumnjivo Kovačev roman postigao, nazvan mnogo puta i remek-delom, jeste to što je, iako autoreferentan i protkano ličnom emocijom, toliko razgrađen da se ništa ne bi izgubilo i da je pisan u trećem licu. Treće lice, kod Jakobsonovih zapažanja, daje distanciranost, ali sam kostur romana i vrednost kojom raspolaže nije u ličnom proživljavanju pisca. To može biti samo dodatan efekat. Nabujala verbalna kombinatorika prva je stvar koja se uočava. Dijalozi koji se javljaju, kao po zakonu filmskog jezika, sasvim su na mestu, služe gotovo kao fusnota uz prozu. Čitajući Grad u zrcalu zre se ponajpre, kako to dolikuje velikim delima – umeće pisanja. Nemoguće je reći u čemu je tajna i kako se uspeva izneti sopstvena impresija, od detinjstva do starijih godina, a da to ipak nije na nivou impresionističke bolećivosti. Od estetike uvek tražimo pojačavanje svakodnevice, intenzivniji vid života, i zato je teško pretočiti ’prirodno lepo’ u ’estetski lepo’, jer se radi o dve različite kategorije lepoga. Kovač je motive koji su bili dokumentarna realnost preformulisao u književnu. Ono što je Pazolini nazvao ’’unutarnji žar i osećajna rečitost’’ ovde je došlo do izražaja; Grad u zrcalu jeste upravo takvo delo, gde je sve složeno pažljivo, ali nikako ne sterilno. Ako je prizvati stare teoretičare – Bogdan Popović je primetio da je umetnost prava ako li ima osećanja i na to se doda misaonost. Sve u njegovom romanu ima namenu izražavanja života, u meri koja lišava tu biografiju dokumentarne dosade i prikazuje je knjiški, ali bez hiperbolisanja. Pisac upravo izražava a ne opisuje životni tok, kao genealogiju koja se odmotava pred očima čitaoca, iz etape u etapu. Primetno je i da je, u sklopu toga, čak i erotizam daleko od senzualnog, i ’idealizovanog’. Roman je prepušten biografiji, ili biografija je odredila roman.
Mirko Kovač ima specifičnu etikeciju pisca koji punopravno pripada raznim eksjugoslovenskim zemljama. Zaista, pored epizode u vozu gde sreću Muslimana koji pomaže njegovoj majci oko porođaja, ili lutanja po Dubrovniku, on govori i o Beogradu gde je radio u Vodiču za kulturne događaje i pisao kritiku. Markantan je taj pasus gde iznosi razlog zašto je izbačen otuda: jer je streljanje đaka u Kragujevcu iz 1945. godine nazvao ’’groteskni događaj’’, komentarišući tek nastali prvi film o tome.
Napokon, razlog nastanka jednog ovakvog romana, koji predstavlja svojevrsnu krunu na stvaralaštvo ovog pisca, svakako je spisateljski impuls za oblikovanjem, a odakle impulsa –to možemo možda objasniti piščevim citatom: ’’Jer su moje opsesije nešto posve drugo, možda prolaznost, možda smrt, tko zna!’’