Hrvatsko-srpska nagodba (osvrt na jednu knjigu)

Књига универзитетских професора Михаила Шћепановића и Милоша Ковачевића, под насловом Српски језик у вртлогу политике, доноси скуп чланка које су аутори писали поводом различитих србистичких, односно сербокроатистичких питања.

На тему српскохрватског народног језика, професори Шћепановић и Ковачевић надовезују контрааргументе, међу којима је један од најистакнутијих тај да је ''српскохрватски преименован српски'' језик, те да су, из тога следи, сви други језици изникли после српскохрватског у ствари српски језици. Аутори се често позивају на Вука, посебно говорећи о одређењу шта је фонема, поводом оних фонема које су уведене у црногорски језик (меки сугласници з, с, ж, ш). Сви Срби јесу штокавци, али можда је кључно питање, не везано за ову књигу већ иначе, које су тачне границе етнонима Србин: генетски, културно, етнолошки, итд. Да ли је етноним Србин обележен православљем и ћирилицом, или је појам много шири. То је интригантно питање које побуђује пажњу многих научника. Што се социолингвистичких критеријума тиче, Павле Ивић – говорећи о прелазним српско-бугарским говорима закључује да је ''најбоље бугарским звати оне говоре којим говоре Бугари, а српским оне којим говоре Срби''. Дакле, уплиће се питање личног осећаја припадности. Управо се ту понавља питање с почетка пасуса: границе етнонима, и самим тим лингвонима. Писано је много о српско-хрватским односима, не само језичким већ и историјским, има свакакве литературе, почев од оне памфлетске, па до оне префињеније, која задржава неутрални, непристрастнији тон. Тешко је, међутим, после политичког вртлога, како аутори то проницљиво називају, немати ни мало антагонизма према ''супротној страни'', што се увек одражава и на културна питања.  Но, без претензије да се истина ''истражи'', књига Српски језик у вртлогу политике је добар документ времена, или вртлога, политичке ситуације која је распарчала не само (фиктивну или не, свеједно је) државу Југославију већ и језичку (како год се тај језик звао) и културну слику (колико год та култура била анатемисана).  У књизи се расправља о лингвониму ''српски језик'' нашироко, а аутори после сваког чланка наводе обимну литературу коју су користили. Занимљив је део о Бечком договору, у коме су разјашњене неке погрешне представе и где је указано на смер тога договора и идеју јединства. Ауторима је најважнији генетички критеријум, а социолингвистички сматрају ирелевантним за суштину. Социолингвистика је ауторима одбојна вероватно зато што њене истине и нису лингвистичке већ политичке, условљене неким ваннаучним околностима, па тако имамо српскохрватски ''прајезик'' и његове потомке (микројезике-епигоне који сви до једног побијају икакву везу са српским језиком, иако је то свима ушеслушно), па тако кајкавски није засебан језик већ улази у састав хрватског језика, и сл.  Уосталом, сам Филип Вујановић је, цитирају аутори, изјавио да се залаже са црногорски језик ''слиједећи оно што су урадиле државе бивше Јгославије, које су именом своје независне државе назвале своје службене језике''. Нема дилеме да то јесте експлицитно политички потез и нема потпору у језичкој науци. Засигурно за црногорски можемо рећи следеће: Његошев Горски вијенац један је од битнијих учесника у рату за српски језик и правопис, и без оних нооуведених фонема.

Можда треба споменути и то да се у кембричкој књизи The Slavic Languages наш језик, или наши језици, именују као S/C/B/M, односно Serbian/Croatian/Bosnian/Montenegrinian, што представља уједно и једини пример у словенском свету, макар у тој књизи, где назив језик подсећа на шифру. За то не можемо кривити ауторе те књиге, свакако.

Књигу професора Шћепановића и Ковачевића објавио је Издавачки огранак Матице српске, Друштво чланова у Црној Гори, а посвећена је онима који су одбивши да прихвате лингвоним ''црногорски језик'', односно социолингвистички лингвицид над српским језиком, изгубили наставнички посао.

Dijalekti univerzalnog jezika (o knjizi Muzički žargon mladih)

             Ако језик није ergon већ energia, како каже Хумболт, жаргон је вероватно његов најенергичнији сегмент. Поред жаргонизама који су у широј употреби и познати широј публици, постоје и они који су везани за неку одређену струку или сферу. Свакако да је музика једна од области у којој се развио врло специфичан ''шифарник''.  

Ауторка књиге Музички жаргон младих, проф. др Софија Милорадовић, то покушава да дешифрује помоћу обимног материјала, при чему српске музичке жаргонизме пореди са руским. Уочавају се разлике у поимању тог наизглед истог света, света музике. Музика јесте универзални језик, али очито има разнородне дијалекте и асоцијативне могућности.

Књига је подељена на следеће делове: Прелудиј (заправо, предговор књиге, са очитом асоцијацијом на музички термин), Уводни тактови о жаргону и око њега, Ледило сворка у Београду, Жаргонско сећање: Све било је музика, Гњат веселуху у Москви, Обратни музички поглед на жаргонизме, Сличности и разлике: музички жаргон младих и молодежњи музикалњи сленг и Завршни тонови, а на крају су дати прилози. Све је очигледно фино уклопљено у музички вокабулар, са дозом жаргонске слободе изражавања, што књизи даје додатну гипкост и динамику.

Ауторка најпре даје дефиницију жаргона, и још неке теоријске податке, наводи и важну напомену шта би био идеалан припадник омладинског социјалног стратума (особа узраста између 15 и 25 година, код руских научника варира и до 35), а све то повлачи за собом и одређене норме понашања, одевања, обликовања фризуре, музички укус, итд; ауторка истиче да јој је намера да пронађе златну средину између жаргона као језика струке и језика улице (цитира Драгослава Андрића и његово запажање о осцилирању жаргона између та два нивоа употребе). У другом поглављу, наводи језичке податке везане за творбу речи унутар жаргонске музичке лексике, приметивши да има много више изведених лексема од неизведених и да као семантички центар може бити узета и домаћа и страна основа. Постоје разлике између српске и руске жаргонске лексике, и логике по којој је она настајала, што се може видети, на пример, код назива за дискотеку: парилка (руски, настало асоцијацијом прегревање/презнојавање у затвореном простору) или потник (опет са асоцијацијом на знојење). У Обратном музичком погледу, ауторка даје неке паралеле, па констатује да се и у српском и у руском језику лексеме из сфере музике користе и у различитим вулгарним значењима, али и у значењима која покривају сферу блискости, еротског, и сл. У начину како се граде жаргонизми, проналазе се и сличности, што ауторка испитује у поглављу Сличности и разлике. У Завршним тоновима сумира ''саундскејп'' књиге.

Прилози су најживљи део књиге јер је ту смештен и мали речник београдског омладинског музичког жаргона, исто је учињено и са руским језиком, а ту су и изводи из речника жаргона (они који се односе на музику, свакако) Драгослава Андрића, као и Боривоја и Наташе Герзић. Обиље ових жаргонизама није нам познато ''на прву'', а један није евидентиран: фолкерка, у значењу ''особа женског пола која се одева и понаша као турбо фолк звезде или слуша ту врсту музике''. Но, наведена је фолкуша, у значењу ''женска особа која изводи фолк музику''. Ово, свакако, не значи да је вредност књиге на било који начин мања; жаргонизми се мењају, смењују, и немогуће је обуздати их све на једном месту. Жаргонизам показује понекад и социокултурну моду, па је тако, тврди ауторка, блузер скоро ишчезао из употребе јер је блуз музика коју ређе слушају генерације после 80-их. Нажалост, лепше би било да су неки други жаргонизми ретки, попут тих везаних за турбо фолк, ипак, на сву срећу, нису ретки они који се односе на рок...

Литература коју ауторка наводи богата је и информативна, а трагајући, на пример, за спрегом између музике и додира, односно трагајући за разлогом зашто се – како она наводи – Равелов Болеро често користи као музичка позадина страствених филмских сцена призива и Епштејнову изванредну књигу Филозофија тела.

За крај, оно што је Ејми Вајнхаус колоквијално назвала outro (као завршну нумеру свог албума Frank), а чему је супротно intro – у њеном албуму, или прелудијум у овој књизи, рећи ћемо да је дихотомија коју помиње Бугарски – језик : култура и жаргон : некултура овде успешно савладана, у корист златне средине, што је и била ауторкина намера. Уосталом, зар они говори који ''вуку'' на Cockney не звуче colourful у односу на BBC English?

Od Kulina bana i dobrijeh dana...

Србистика, али и славистика уопште, прошле године добила је још једну корисну језичкоисторијску студију – монографију о Повељи Кулина бана, чији је аутор професор Божо Ћорић.

Ова књига није само уобичајено квалитетна монографска студија какве објављују универзитетски професори, она је по једноме посебна: њена тема је најстарији јужнословенски правни документ писан народним језиком.

Повеља Кулина бана, или једноставније Кулинова повеља, представља документ датиран 29. августа 1189. године, написан двојезично – на латинском језику, после чега следи превод на српски језик и ћирилично писмо.

Лингвонимима се у новонасталим (постјугословенским) филологијама манипулише, па се, на пример, у босанској литератури може прочитати да је Повеља писана босанским језиком и босанчицом. Истина је, међутим, пре ''космополитична'' него дневно политична.

Да бисмо остали у оквирима науке и ван домашаја језичке махинације, Ћорић у фусноти разјашњава: ’’Термин српски језик у прошлости је био раширен назив за идиом којим се, на ћирилици, водила пословно-правна и друга преписка на народном језику (а не књижевном црквенословенском). Кореспонденција на том језику превазилазила је подручје српских земаља’’. Потом додаје и битан податак да су и ’’неки дубровачки писари карактерисани атрибутом не само словенски него и српски’’, где наводи, према Јиричековим истраживањима, конкретна имена нотара ћириличке канцеларије у Дубровнику.

Студија је исписана на око сто педесет страница текста, подељена у три дела, а посебно је вредан додатак на крају књиге, где аутор прилаже двадесет ћириличких докумената из 12, 13. и 14. века (у штампаном и фотографском облику), чиме омогућује читаоцу дубљи увид и поређење Кулинове повеље са другим старим документима.

Ћорић у првом делу књиге уводи читаоца, наводећи основне податке о Повељи, о издавању, палеографске одлике, снимке оригинала, старијег и млађег преписа, помиње језичку структуру документа и износи текст на латинском и српском језику.

У другом делу даје преглед издања овог изузетно значајног документа, уз коментаре о рашчитавању текста и уз анализу грешака. Најстарије штампано издање било је 1839. године, у Београду, када га је Димитрије Тирол објавио у забавном листу Голубица. Од најстаријих издања Повеље јавља се и оно из 1840. године, у књизи Српски споменици, које је сакупио Павле Карано-Твртковић, а издато је уз помоћ Јеврема Обреновића, такође у Београду.

Битан податак доноси Франц Миклошич, који Повељу објављује у Монумента сербица, 1858. године, и напомиње да се оригинал налази у Петерсбургу а два преписа у Бечу.Већина истраживача слаже се да је најстарија верзије Повеље управо та петербуршка. Од издавача у 19. веку веку ту су и Шафарик (1851), Сразњевски (1852) и Јагић (1866). Са 20. веком долази још десет издавача Повеље.

У трећем делу књиге, Ћорић даје графемику, фонемику и морфемику Повеље. Сваки облик речи из Повеље је детаљно граматички описан и објашњен са аспекта историје језика – када је за тим било потребе. Такође је описан и фонемско-графемски систем документа.

На крају књиге, осим снимака докумената 12, 13. и 14. века, свакако је списак литературе и резиме на енглеском језику.

Оваква студија била је неопходна не само због филолога и студената србистике већ и због свих радозналих читалаца, љубитеља историје и лингвистике. Уосталом, један од најстаријих јужнословенских докумената на народном језику сам по себи то заслужује