O časopisima i drugim demonima (ne volim Markesa)

A NA TREĆOJ AGORI...

Kapije grada

Književni magazini nisu uvek verni svojoj etimološkoj sinonimiji sa rečju magacin. Poznato je da u arapskom jeziku ove dve reči , naizgled suprotne po značenju, obe označavaju skladište. Poznato je takođe i da postoji i tzv. proces specijalizovanja značenja, i da se u srpskom jeziku ’magazin’ odredio za časopis a ’magacin’ za robu.
Međutim, postoje magazini koji krše taj specijalizovani kod. Navešću sa velikim zadovoljstvom primer zagrebačkog Zareza koji izlazi na dve nedelje kao glasila koje potpuno opravdava svoju želju da oglašava kulturne događaje, bilo u vidu prevoda ili domaćih, literarnih ili teoretskih, radova. Posebno je važan momenat periodičnosti toga glasila: dve nedelje dakle, što je očevidno mnogo manje nego li dva meseca. Nećemo porediti priloge u Zarezu sa onima u nekom dvomesečniku jer bi poređenje bilo školarski posao u tom slučaju. Podsećalo bi na stručne radove u kojima nema rada već samo pukog pobrajanja nekih pojava, ili sistematisanje stvari koje su već poznate a pri tom ni malo ni intrigantne ni važne čak da bi se o njima pisao stručni rad. Itd. Itb..

Trgovi-ćorsokaci

Časopis ’’Treći trg’’ izlazi od 2004. godine, u Beogradu, najpre kao elektronski list a potom i kao štampane sveske, sa osnovnom zamišlju da proklamuje mlade neafirmisane autore. Okamov mač sa dve oštrice: kako razlučiti lošu književnost od neafirmisane? Svakako da afirmaciju ne donose godine već kvalitetniji rad, i da mladi autor ne mora biti neafirmisan zato što je mlad već zato što je to što stvara nedostojno kriterijuma. Prateći sve brojeve Trećeg trga, koji se uzgred potpuno nadri-urbano piše kao Treći Trg (pogrešan uticaj engleskog prvopisa naslova i omašena percepcija pojma moda), dolazi se do poražavajućeg zaključka o –pored neafirmacije mladih autora – finih nijansi u poimanju ’’pisca’’ i ’’autora’’. Pisac bi spram autora mogao biti svašta: sinonim, hiperonim, antonim u prenesenom značenju; može biti postavljen u odnos deo: celina. Ta celina bi bila nekakva pisana reč, ali esencijalno među piscem i autorom možemo uspostaviti nepremostivu razliku u kvalitetu. Pisac bi bio nešto što operiše u drugačijoj stvarnosti. Pisac nije običan autor, kao što estetski užitak nije običan užitak niti je estetski opažaj ravan svakom opažanju. Autor je, naime, i opšta reč za onoga ko je sačinio neki tekst, i mi ćemo ga nadalje koristiti u tom značenju.
Mladi autori Trećeg trga najčešće su autori bez dalje specifikacije pisac ili eruptivne verbalne pojave ikakve; pisanje je neka vrsta prestižnog hobija, i tako bih objasnila uopšte mogućnost da se dvomesečnik ispuni. Verovatno je da se se tu obavlja i nekakva selekcija, ali nije neverovatno zamisliti biranje manjeg između dva zla, tj. osrednja rada, izbarati tako ono što naginje ka visokom proseku.
To se naročito očituje u poeziji, koju, da bude ridikuloznije, oni prezentuju kao delatnost magova, po zakonima diletantskog nadahnuća- poezija je uvek suština književnosti, verbalno postoji kao interpretirani sadržaj nekog boga u nama i ne da se omeđiti razumom. Valjalo bi spomenuti Kantovo razdvajanje uma i razuma, možda bi to bila nekakva uteha onima koji venu u kopreni sartrovske mučnine ili kamijevske tuđine. Egzistencijalizam, u najnetačnijem obliku, pojmljen kroz slomljenu prizmu individualne ličnosti. Tako stoji i u ’’Postmodernističkoj teoriji književnosti’’, romantizam i opet individualno pevanje o mesečini, kasnije emancipovano u jedan pravac kome je preča emocionalnst od matematske razumnosti. I naravno mesečina nije bila jedina tema o kojoj su pisali i na kojoj su se proslavljali romantičari. I u lingvistici imamo mišljenja koja ističu značaj individulanog, u stilistici je to već presudan detalj, budući da je stil shvaćen kao individualni izraz. O poeziji se dosta govori, previše diže prašina u intervjuima, esejima i javnim debatama (konkretno Trećeg trga), njen delokrug se proširuje na uštrb intelekta i na sreću onih koji pišu onako kako govore (a da to pritom nije ni Vukov ni Adelungov princip), a čitaju ono što sami pišu, uz dodatnu mitologizaciju koliko sopstvenu toliko te delatnosti. Poezija nije profetsko mumlanje, a još manje je kafansko bulažnjenje i ispisivanje onoga što vidimo oko nas. Vršeni su kroz istoriju književnosti razni eksperimenti, dadaizam na primer, ili avangarda koju Pođoli s pravom smatra više sociološkom nego književnoteorijskom pojavom. Tako bi se poezija koju srećemo mogla zaista svrgnuti sa visoke umetničke aktivnosti na dobru temu za socijalna razmatranja. ’’Piva pored kontejnera’’ piše jedan multidisciplinarni autor koga ne želim da imenujem, ili u biografskoj belešci jedne autorke koja ’’traga za zamršenim lavirintom svoje duše’’.
Uočavamo dve krajnosti: socrealizam i tendenciju ka sentimentalnim vikend romanima ili nečemu nalik toj vrsti pompeznog a neosnovanog razmišljanja.
Poezija koju zatičemo u Trgu ima crte egzistencijalističkih problema- ne toliko egzistencije uopšte koliko- reklo bi se- impresija samih autora. Ove godine je u Matici srpskoj, u ediciji Prva knjiga izašla zbirka za koju je kritičar, zadužen da napiše par (pohvalnih) reči o njoj, rekao da ima spoj uličnog i eteričnog, i naveo primer sintagme ’’ringišpil života’’. Ta sintagma je navodno ubola u srž ontologije. Umetnost je dakako prividno objektivna uvek i odraz umetnikove impresije, ali kada je ta impresija neprevedena u izraz, dolazi do čuvene prepirke forme i sadržaja gde forma ima privilegije. Kroče je primetio ’’ružno je neuspeli izraz’’, a mi možemo nastaviti da je u umetnosti ružno ono neestetično. Tako ćemo većinsku, čini se, konfekcijski štancovanu poeziju u Trgu povezati pre sa sadržajem nego sa formom. Drugim rečima, postoji impresija, događaj ili nešto treće, ali izraz je na više načina dezoriginalizovan. Stil je individualni izraz, s tim na umu- može se slobodno primeniti imenicu ’dezoriginalnost’, već viđeno, hrpa mutavih rečenica koje su sklapane tako da teku samo reči, a nema nikakvog značenja. Zaista, tokom čitanja određenih zbirki savremenih autora pojavljuje se problem ’prejake’ metaforizacije, do mere da se napon razlije u gomilu ’’zelenih bezbojnih ideja koje spavaju besno’’ što bi rekao Čomski. Postoje i autori koji pišu deskriptivnu poeziju, tipa ’’imaćemo kuću, da, nas dvoje, malu belu kuću sa narandžastim šalonima, sa šarkama pevajućih tajni’’.
To bi bila treća struja, ali mislim da s obzirom na nulti stepen metaforiičnosti, takve deskripcije lako izažu iz domašaja književnog standarda. Vratimo se na Trg.
Draž prvine nije toliko u prvini, koliko u draži. Prvina nije svako prvo napisano ili objavljeno delo. To je delo koje zavrednjuje estetičarsku pažnju. Vratićemo se po ko zna koji put jedinoj i prvaoj književnoj misli, klasičnom kao izvrstnom, principima koji grade književnu misiju, ostranjenije ili transcendiranje, opažaj drugog reda po Hartmanu, umetničkom delu kao nepreslikanoj stvarnosti ili još bolje- slikanoj u svojim rascvetalijim detaljima. Boja, u tom oslikavanju (je li ovo spuštanje na nivo očiju plavih kao nebo?), ne bi smela biti luksuz već sastavni deo tehnike.
Počećemo od početka. Drugi put počinjemo.
Ne znaju se koreni osnivanja ovog magacina, odnosno magazina. Oni bi možda poljuljkali pozitivistička gledišta, ali larpurlartistički- on je osnovan kao studentski hir koji drže malo stariji studenti neke od književnih grupa (nije isto što i književnost) mada nije finansiran od fakulteta, i nije opredeljen za akademsko. Očito je taj pojam blasfemiziran u krugovima starijih studenata. O našem obrazovnom sistemu moglo bi se tek pisati, najpre zbog nepostojanja graničnog broja godina za studije. Tako dolazi do stvaranja lažnih stručnjaka. Kada se antropologija životinja, ili zoologija ljudi osnuje kao nova naučna oblast, očekivaćemo kreativce koji će prionuti na rad.
Ponekad je to slučaj i sa sociolingvistikom. Sociolozi kulture u svakom slučaju, pre nego književni teoretičari i kritičari, imaju posla kada je jedan ovakav proizvod u pitanju. Šund-stručnjaci koji uređuju i književnost koja je podržana od takvih uređivača može samo da bude...Jednostavna računica. Treći trg je započeo svoj rad gotovo homerskim skandiranjem: Na prvom je Veće mudraca u stalnom zasedanju, na drugom zavedeni Olimp podiže prašinu, pođimo na Treći trg. Aludiranje na antiku je vidno, ali uzevši u obzir dalji kontekst –ostalu poeziju Milana Dobričića (sada verovatno i diplomiranog stručnjaka za književnost), te aluzije su nalik sintetici. Šta je na tom trećem trgu? Možda lažni krznari prodaju čizme koje nemaju đon a koža im je napravljena od kartona.
Plagijat nije samo prepisivanje izraza, on je mnogo više: mrljava kopija ideje, ritma. Kada pređemo sa njegove malenkosti pesnika gore navedenog (izdao je zbirku ’’Dovijanje’’ u sopstvenoj izdavačkoj kući, i samim tim ušao u sveti red pesnika), dolazimo do zaključaka koji su međusobno takođe vrlo slični, negde po senzibilitetu bezlični i goli, a po aksiološkoj skali- ne toliko poodmakli. Pojavi se tu poneka lucida intervalla, kao što sam jednom u nekom zborniku ’’Književnog kluba Rosulja’’ naišla na rečenicu koja je govorila o stenama kao budućem pesku. To je dobra dosetka and nothing more and nothing more..Tako bi se poovski mogla definisati poetika Trećeg trga. Pokušaj, eksperiment, želja za pisanjem i ništa više i ništa više. Korpus je ipak dovoljno obiman da se u jednom članku ne može sve podrobno opisati , niti treba jer nema toliku intertekstualnu raznolikost. Prisutna je narativnost u svoj toj poeziji, ona koja više liči na prepričavanje nego na narativnu poeziju ili retoriku. Ni najmanje retorično. Postoji težnja kod iskusnih čitalaca za sentencizmom, ili jednostavnije rečeno za rečenicama koje se mogu zapamtiti. To je krunska vodilja verbalnih tvorevina. Ne samo u vidu dosetke kao što je slučaj sa peskom, jer to je zaista bio puki slučaj, već nešto što bi bilo suprotno onome što s naziva prazna literatura. Ermatinger iznosi stav o neophodnosti ritma u poeziji. Ako zaobiđemo norme, i pokušamo da se opravdamo nekakvim modernijim kretanjima, opet ćemo morati da uspostavimo univerzalan duh, tj. talenat. ’’Pisanje se uči od sebe samog’’, ali ako li ta unutarnja euritmija ne postoji, nema ničeg dalje. Urušava se mit. Svakako se preteranim ukrašavanjem tekst pretvara u naduvenu precioznu predstavu, ali nemanjem ukrasa pada u sirovost. Tako presan jezik, lišen poetske funkcije gotovo, iznet kao prljav veš koji treba da pokaže stanje stvari (uvek flegmatički intoniran ili pak sumorno), korišten je za pisanje. Stanislavski je govorio ’’imate previše pravilnu dikciju’’, dok bismo se mi ovde mogli poslužiti citatom iz jednog broja časopisa ’’Koraci’’ iz 70-ih, gde se kaže ’’imate suviše prirodnu dikciju’’. Taj obrnuti citat se odnosio na dramsko pisanje u tom slučaju, a upotrebljeno je u intervjuu sa Dušanom Mihajlovićem. Sledeći kriterijume poetske funkcije jezika, možemo spomenuti radove Milosava Gudovića, i nazvati ih jezičkom poezijom- ili samo poezijom autentičnih karakteristika za poeziju. Upadljiva po svojoj neprohodnijoj metaforičkoj snazi, ona štrči nad sezonskim sniženjem, private show, nad zabeleškama posle ručka i slično. Dinko Telećan takođe poseduje izvesnu retoričku, tj. smislenu crtu u izrazu. Mirjana Petrović ima osobenosti u svojoj pesmi gde asocijacije vezuje za Zograf. Prevodna poezija,pak, ima jednu drukčiju poziciju u odnosu na domaću. Prevođenje kao upoznavanje tuđe kulture, uvek donosi nešto novo, neovisno o kvalitetu gotovo. Loš ili dobar kvalitet će podjednako doneti informaciju o zbivanjima u toj književnosti.
S tim u vezi, Trg je doneo prevode novije ruske, češke, poljske, australijske poezije, no to je bio izbor van uticaja uredništva. Takođe se od književnog delanja odvaja i tribinski program, koji opet potpada pod organizatorski i komercijalistički dar.
Van ekstenzije (i onoga što se lingvitički zove province) šefova magacina.
Prozno izražavanje za jednu nijansu je ravnije od poetskog, i po manje slobodnoj upotrebi reči i manjem stepenu metaforizacije, ali najpre po ritmu. I tu se mogu naći izuzeci poput Milice Andrić ili Slobodana Novokmeta. Ova dva prozna autora, iako bez forsiranje vulgarizma kao ukrasnog sredstva, obogaćuju svoju vizuru jasnim tokom radnje i pripovedanja. Ono što se uočava u prozi jeste njena prazna alejbegova slama. Tematika je ista. Načini su slični, što je najporaznije. Uopšteno, poetika je jalova, prediktabilna. Može se očekivati ’zaplet’, idejna potka, izvestan je nulti stepen stilemske obrade. Kada se govorilo o zabavnoj strani književnosti, ne treba to shvatati kao zabavnjačku stranu. To je to držanje pažnje, tenzija koja svakako ne podrzumeva trilerozno ili dramatično, ali podrazumeva nekakvo unutarnje pomeranje. Oduhovljivanje je centar talentovanog izraza. Toga sve manje ima, i Talmud kaže da je nemoguće da na svetu postoji toliki koncenzus mudraca –tako da je i očekivano, ali iznositi to kao marveliozni štamparski poduhvat koji ima za cilj, ni manje ni više, nego da afirmiše mlade pisce! Podseća na davanje lažnih nada, kao pogrešno protumačeni program i plan grupa za srpski jezik i književnost kada kandidati upisuju fakultet ne bi li tu naučili da pišu. Tako sa željom da objave bilo gde, ljudi šalju emailom i bivaju objavljeni i to ne bilo gde kako im je bila prvobitna želja već - na Trećem trgu. Moramo spomenuti i pisce koji, iako su propozicije vrlo strogo iznete na sajtu časopisa, imaju daleko više nego mlađe godine. Ako proces individuizacije traje čitavog života, onda bi verovatno trebalo da traje i proces afirmisanja pisaca. Afirmisanje ne kao sudbina dela u društvu, koliko klesanje izraza. Borivoj Vezmar je svoj izraz klesao u Trgu vrlo pedantno, i izgleda sa entuzijastičkim predavanjem. Rezultat je druga stvar. Ako li pomenemo anonimne mlade talente koji ne žele da šalju na Trg jer shvataju njegovu pijačnu atmosferu (uostalom, reč ’pijaca’ ima veze sa rečju ’trg’, tj. piazza) zaličiće na književni trač sa malignim akcentom. Zato ih neću pominjati, kao da ne psotoje...
Neko će se pobuniti filantropki i reći da je Trg odličan projekat jer je otvoren za mlade, i jer otvoreno govori o volji da mladima pruži utočište. Ili će potpisati peticiju o kulturnijoj kulturi književnih časopisa, ali sa dozom rezerve opte zbog te ozloglašene i pogrešno definisane otvorenosti. Demokratija se olako pretvara u valst ološa. [1]Nažalost, opet se moramo vratiti na mač sa dve oštrice: da li mladi ne objavljuju u književnim magazinima zato što su mladi ili zato što ne zavrednjuju? Isto važi za bilo koju generaciju. Odgovor stremi na ovoj drugoj strani. Trg je, zaključujemo dakle, pristao da bude otpadni kanal u kome će plutati ono što se nije trebalo zadržati. Cloaca maxima?
Istaknut je i motiv čaršijskog na Trećem trgu. Čaršijsko bi približno bilo isto što i palanačko u ’’Filozofiji palanke’’. Kada je roman ’’Strah i njegov sluga’’ prevođen na francuski, ’’čaršija’’ je prevedena kao ’’le quartier commercant’, što opet pristaje uz Trg, i trg. Skučenost koja u sebi sadrži paradu grandioziteta i pseudoelitizma. Boemerija je takođe prestižan hobi, pogotovo kad je udruženo sa pisanjem, a udružiti se s pisanjem shvaćeno je u osnovnom značenju tog glagola: ne crtati, kako je to po etimologiji, već jednostavno ispisivati reči. Objaviti u Srbiji nije veliki poduhvat. Preciznije, vrlo je izvesno objaviti SVE, samo je pitanje kod koga. Pojavljuju se konkursi u Žitištu, Knjaževcu, razni bezimeni fondovi i bezglave nagrade koje proizvode ’pisce’. I svi oni imaju puno pravo da sebe tako nazovu, kao što svi oni koji škrabnu nekakav prikaz o nekakvoj knjizi koji se svodi na ’’dobro-nije dobro’’ imaju pravo da sebe smatraju kritičarima. Događaju se čuda, pa i poneki zalutali pisac na minornim konkursima, sa kredom da se u književnost ulazi na mala vrata. Neko se poziva na relativizam i smatra formalizmom i snobizmom težnju da se radovi objavljuju u renomiranim izdanjima. Treba se podsetiti Šolohovog koji kaže: ’’U društvo te primaju prema odeći, a ispraćaju prema duhu koji si pokazao’’.
Manimo se relativonanisanja i skromnosti koja dovodi isključivo do svog maksimuma: opet do skromnosti.
Krajnje je vreme da se kritičarski posao nožem razdvoji od novinarskih prikaza knjiga. Kritika nije jednako lično mišljenje a pogotovo nije jednako svačje mišljenje, već samo onih kvalifikovanih. Iako non sholae sed vitae discimus, red se mora održati. Kategorički imperativ: ako jedan diplomirani apsolvent može pisati svoje ’kritičke’ sudove ili uređivati časopise, onda će to moći učiniti i drugi i treći. Tako bi se mogao ukinuti univerzitet kao suvišna obrazovna lestvica. Ili škola kao sistem.
Čitanje poezije i proze na javnim književnim večerima, ili sumracima, ima više notu terevenskog nego promotivnog. Jedan naš istoričar jezika takve pojave grohotno
naziva ’’praktična književnost’’! Ja ću prošriti: servis služba koja čita na kućnoj dostavi, od toliko do toliko časova, i koja po potrebi može da prodikskutuje sa klijentima. Književnost smutnji koja ne ostvalja nikakav beleg ili zbrzani krik za priznanjem?
Čitanja koja donose bolji promet lokalima liče na profanisanje nečega što je po svojoj prirodi oponent profanom. Književnost je opozicija profanosti, ona se onim kročeovskim ’nečim’ –ne toliko bori- koliko potiskuje profano. Cijnid zvani mastiljarenje i mešetarenje jezikom, malverzacije duhovnom homeostazom.
Nije posipanje pepelom, već status quo koji se samo konstatuje, upleten u mrežu svilenih gajtana sa svih strana.
On postoji. Opominje (izaziva podsmeh?). Dokazuje još jednom teze iz Palanke koja živi od sitnih prevara, što sebe što drugih.
I zašto da ne kažemo na kraju celu istinu?
Časopis za lošu, ili nevažnu književnost, i poneku slučajnu upadicu slučajno upalih.
U jednoj skici za esej kod jednog profesora filozofije sam naišla na zapažanje da znanje istine nije dovoljan uslov njene delotvornosti. Tako je i ovde slučaj. Za one koji su se tu našli slučajno, poput već pomenutih autora, izokrenućemo staru ’’I kod velikog Homera ima rđavih stihova’’ i potkrepiti njihovu uzurpatorsku pojavu. Nekadašnji zagrebački časopis za SF ’’Sirius’’ je prestao da izlazi u nedostatku tekstova koji su zadovoljavali kriterijume. Trg je po svojoj astronomskoj dimenziji daleko manji od Siriusa, no show must go on.. Istina o Trgu nije ono što će zaustaviti neželjena dejstva časopisa.
Hleba i igara.

[1] Olako je sinonim za uvek, u semantičkoj leksikografiji.