Ipak se menja, ili o krležijanski osvrt na kritiku

NAŠ KNJIŽEVNI TRG

Ovaj međužanrovski prikaz možemo početi i rečima Tina Ujevića, koji se u ’’Mrskom Ja’, izjasnio kao tolerator književne kritike, smatrajući da je svaka kritika u biti pozitivna. To bi trebalo da je i esencijalno u kritici kao disciplini pisanja, jer u suprotnom kritika se pretvara u dnevničke zapise bez argumentacije. Matoševe kritike možda najlepše ilustruju analitičko portretisanje pisaca, sa prednostima i manama koje nalazi u njihovom delu. Njegovi komentari o poeziji kao zanatu poluobrazovanih mogli bi se objasniti i nekim objektivnim sredstvima, poput činjenice da je poezija, zbog svoje asocijativnosti, prinuđena da bude izraz nekoherentnih celina koje međusobno čine simbiozu. Kod proze je situacija drugačija, i to znaju i veliki pesnici kao što je Ujević, i svaki pažljiviji poznavalac književnosti primetiće da proza zahteva koheziju i doslednost toka, kalkulisanje radnjom i karakterima, uključuje i primorava na razmišljanje o paralelnom življenju romana, tj. njegovim suživotom sa realnošću. To je bio i razlog zašto je roman krunisan kao poptpun književni oblik kod Bogdana Popovića. Svakako, prateći istoriju književne kritike zapažamo da je bilo različitih, oprečnih stvavova o njoj. Najbitniji rascep nastao je između estetskog i etičkog kriterijuma, angažovane i neangažovane književnosti u širem smislu. Skerlić je, kako ga Matoš naziva, ’’moralista’’, i njegovi sudovi su manje pazili na estetiku a više na etiku. Ne treba se ni podsećati Svetozara Markovića i njegovih podviga koji su, preko Černiševskove materijalističke svesti o umetnosti, došle kao groteskni zahtev.
Sav ovaj uvod, u formi eseja u eseju, služi da bi se, makar malo, razjasnila slika o književnosti grešaka. Kao što postoji duhovita dečja knjiga Đanija Rodarija, ’’Libro degli errori’’, možmo konstatovati i da je sva književnost koja je vrednovana po vanknjiževnim merilima -književnost grešaka. Lapsus calami protegnut na celokupna dela, i celokupne ideje o pisanju, tako nekako bi bila ekstenzija te definicije. Ono što se pod tim podrazumeva najpre je shvatanje književnog rada kao lične ispovesti, ili ličnog apela, bilo kakve reklamatorskog japajakanja u ’svjetskoj teskobi’’, ili mnogobrojnim jalovim poređenjima književnosti i ludila, ili pak profetskog zanimanja. Parafrazirajući Krležu reći ćemo jednu gotovo slogansku rečenicu o estetici: malograđanski dekadenti izdigli su lepotu kao tajanstveno božanstvo! On dalje kaže da se ’’estetike propovijedaju već stoljećima bez rezultata’’, što se direktno nadovezuje na rasprave koje se i danas uzaludno vode, o estetičkim ’’pravilima’’. Pravilo estetike je da je čvrsto povezana pravilnikom koji se prozivoljno primenjuje. To je rečeno za jezik kao sistem komuniciranja, i sada se i za estetiku može upotrebiti ta ista parafraza. Nećemo reći da je ’’sve laž i sve fraza’’ kao Krleža što je, jer je naprosto ipak osvetljen put za izlaz ka ’’Obećanim zemljama’’ iz palanke, bilo krležijanske bilo one kod Radomira Konstantinovića. Razlog tome je vrlo jednostavan. Jedan kritički tekst (’’Treća agora lažnih krznara, decembarski Koraci za 2007) se u našoj književnoj palanci, ili malom gradu, pokazao upravo onako kako je autorka i nameravala. To je verovatno redak slučaj u zadrtim htenjima društvenih pomicanja, gde se sve meri i posmatra kroz prizmu jednosmerne i plitkoumne pojave, koju bi Krleža sigurno etiketirao kao Sancta Mediocritas.
Kritički stav o jednom časopisu, Trećem Trgu u ovom slučaju, bio je iznesen oštro i bez kurotaznosti 18. veka kada je svaka negativna kritika bila izjednačena sa vređanjem.To nalazimo i kod Orfelina, koji je u ’’Predisloviju’’ citirao Milera, a tek je Dositeju uveo malo smeliji ton ali sa uljudnim izvinjenjem u kritici o Trlajiću, dok Vuk napokon nije presekao tu tradiciju ograđivanja i pohvala. Iako zvuči pomalo arhaički i narodski, Vuk je prostim rečima objasnio suštinu kritike, govoreći o potrebi da javno jedni druge ’’neprijateljski’’ recenziramo i kritikujemo:’’Istina je da će se tim načinom osramotiti kad spisatelj kad recenzent a kadšto i obojica, ali narod i literatura će dobiti. Tim će načinom početi jedanput i naši spisatelji misliti i sumnjati o onome što pišu’’.
Počeci kritičke misli kod nas daju zanimljiv matrijal, i primenjiv na aktuelne prilike, ne samo istorijsko obeležje doba pre našega. Tako se Magarešević, osnivač Letopisa Matice srpske, pita da li je ukus mase merodavan za sud on jednom književnom delu, i navodi odlomak iz romana ’’Abderićani’’ gde su Arapi lupnjavu plehanih doboša smatrali za visoku umetnost.O tome bi se moglo raspravljati u nedogled i verovatno bi se opet došlo do onog Krležinog odvažnog zapažanja o pripovedanju, i propovedanju, estetike.Kao jedan lep primer za krajnje efektno priznavanje te sumnje i prihvatanje odgovornosti pred publikom, pa i pred onim Mrskim Ja, moram navesti Udruženje građana ’’Treći Trg’’. Nakon moje kritike koja je isprva, možda zbog njenog tonaliteta i leksike, bila vatrometno shvaćena, pomalo kao plod nesporazuma i mimoliaženja moje namere i onoga kako je ta namera spolja delovala, Treći Trg je pokazao da u našem književnom društvu ipak postoji mig toga čemu su se svi pisci nadali, dalekosežnijoj i široj književnoj vizuri. Ono što je i u samom mom članku u Koracima i pohvaljeno bila je velika organizatorska sposobnost učesnika Trga, radni elan za stvaranje književnog života. Bilo bi pogrešno reći da su naše promocije sasvim ništavne, ali bilo bi takođe pogrešno reći da su česte i dobro posećene. Sam časopis ’’Treći trg’’ naišao je na, možda zbog takvog opšteg stanja u kulturi, odziv osrednjih autora, i o tome je već dosta govoreno u kragujevačkim Koracima.
Ta probna verzija glasila za (mladu) književnost je sasvim u redu, posmatrano sa ove distance kada časopis više ne izlazi a Udruženje se bavi onim književnim poslom za koje je nesumnjivo podobno. Izdavaštvo Trećeg Trga, u kome je izašla jedna izvrstna zbirka poezije (Milosav Gudović: Vrtovi i reči), i još jedna prevedena sa poljskog jezika (Eva Zonenberg: Imperija suza), promocije knjiga koje se održavaju redovno i traganje za mladim talentima, sve su to sasvim neobično uspešni obrti koji su daleko nadmašili samo izdavanje časopisa.Treba pomenuti i da je u poslednja dva broja Trećeg Trga izašao jedan koristan temat, što bi opet mogao biti predlog za dalji rad, u tom smeru. U pitanju je izbor iz naše periodike 20-ih i 30-ih godina XX veka. Počev od potreba studija srpske književnosti pa preko interesovanja za njenu istoriju, često se nailazi na problem tekstova iz starije periodike, kao i celih knjiga. Nema obnovljenih izdanja, nema dovoljno primeraka u bibliotekama, a najčešće ni elektronskog pristupa. Nastavljanje ovakve ideje bilo bi od izuzetnog značaja.
Posebno treba naglasiti i to da se za kulturu izdvaja minorno malo sredstava u odnosu na druge oblasti (na primer, sport…), i da je entuzijazam i volja za građenjem naše književne scene faktički jedini pokretač. Članovi Udruženja Treći Trg pokušavaju da mladu književnost promovišu (rekla bih, pre nego afirmišu, kako je to stajalo u programu časopisa) i daju mesta za njeno razvijanje. To je i danas pokušano preko Festivala poezije, tj. drugog Beogradskog festivala poezije. Program festivala i ulaženje u problematiku šta su to i ko su najznačajniji pesnici/pisci trenutno, u Evropi i kod nas u ex YU, nije potrebno analizirati detaljno, jer se u celoj toj koncepciji najjjasnije vidi sama ideja pomeranja unapred. Možemo se pozvati na iskustva starijih pisaca, uopšte književne prošlosti u kojoj su se uvek postavljala pitanja da li je bolje nepisati ništa u nedostatku nečeg izuzetnog, ili pisati prosečno i držati neku srednju liniju kvaliteta. Rešenje ovog pitanja bila bi neka pat pozicija: u svakom slučaju građenje jeste teže od rušenja.
Razvitak književnosti ne zavisi toliko od učenja, jer pisac uči od samoga sebe, ali može se negovati. Dakle, opravdano je i dalje ostati pri stavu da je časopis Treći Trg bio eksperimentalni proizvod, i kao takav neka ostane, ali promovisanje i izdavanje knjiga mladih pesnika i prozaičara više je nego pohvalno.Festival poezije koji se održava od danas do 13. septembra, i koji je i prošle godine bio održan u Beogradu, takođe se može posmatrati kao brilijantan početnički korak. Festivali i tribine su događaji, i to pravcati, društveni i kulturni, a za njihov što bolji izgled zaduženo je i vreme i iskustvo i promišljanje. Krležijanska citatomanija dala bi za to otprilike ovakvu snetencu: i najduži put počinje prvim korakom…
Udruženje ’’Treći Trg’’ svojim prihvatanjem sugestija pokazuje zrelost koja je neophodna za doterivanje književne stvarnosti. Festivali će se održavati i dalje, i biti bolji, uspešniji, raznolikiji, a na svima onima kojima je kultura politička orijentacija a kulturni aposolutizam versko opredeljenje, ostaje da se uključe u takve ’pokrete’. Ponajmanje se očekuje od širokih masa, iako je cilj Festivala upravo taj: skretanje pažnje na poeziju, na književnost uopšte, na ono što nije samo ’barbarska glupost’ već ’dijalektički antibarbarus’; od mase se očekuje da se prene iz psihologije mase i osluškuje ono šta se događa na Književnom trgu. Svakako da je pomalo škakljivo očekivati da se u tom osluškivanju ponešto i zaista čuje, i da se masa koja je amorfna i bleda pojavi u ulozi publike. Ponekad se u toj uličnoj karnevalskoj vrevi, sličnoj onoj u ’’Kraljevu’’ pojavi i nit hiper-modernog, ili pseudnoavangardnog. No, tačka u kojoj smo se našli svi mi kojima je književnost profesija i afinitet danas se nalazi na Trgu. Sudeći po današnjoj slici, a pre svega ideji, optimistične su mogućnosti za naš književni trg.
Popularizacija poezije i kulture bliska je nekim ideološkim koncepcijama koje su bile izvodljive samo hipotetički, ali Jedan bauk se diže nad (Beo)gradom a to je bauk…za drugi neki prikaz.