Književna geografija, A.Vistonitis, Geopoetika, 2008

HODOČAŠĆE DO KNJIŽEVNOSTI

Prošle godine pojavila se u Geopoetikinom izdavačkom izboru jedna knjiga koja već po svome naslovu privlači pažnju, posebno kod čitalaca kojima je književnost profesija. Književna geografija, to zvuči sasvim intrigantno a može se očekivati svašta nakon otvaranja korica: od poezije preko teorije književnosti do putopisa.
Zaista, u pitanju je knjiga sastavljena od beležaka sa putovanja, ali književno poentiranih i sa posebnim osvrtom na one pojave koje su obeležile kulturu tih gradova.
Anastasis Vistonitis je kolumnista atinske Vime, poznatog nedeljnika, u kome je članke pisao u rubrici pod nazivom ’’Književna geografija’’ a potom ih objavio sabrane u jednoj knjizi. On u u lapidarnom predgovoru objašnjava motive zašto je pisao i naglašava da knjiga nije autobiografska. Jednom rečenicom je sažeo glavnu poentu pisanja ovakvog putopisa: svaka poseta nije jednostavno prolaženje.
Putovanje sa čitaocima otpočinje Venecijom a završava se Berlinom. Ističe da nije važno zašto baš tako počinje svoju pripovest književnih putovanja. Očito nije važno ni što se završava Berlinom, i možda bi bilo logičnije da to bude Amsterdam- ’’severna Venecija’’, no autor sprovodi čitaoce po svim tim mestima na izuzetno primamljiv način. Ono što daje oštru, poetsku draž njegovom putopisu jeste to osvrtanje na istorijske pojedinosti, mešanje književne i društvene istorije poneki dijalog, najčešće od dva reda, vrlo efektno postavljen ali koji ne deluje usiljeno i kao da pretenduje da ubedi čitaoca. Svakome gradu daje gotovo isti prostor, i iznosi ga sa istom emocijom prema opsivanju.
Ovakva zbirka tekstova mogla je lako biti zbirka priča a od nje je deli jedna vrlo suptilna nit usložnjavanja i razvijanja nekih pojednosti. Nezavisno od toga, njegovi tekstovi su ispunjeni živim slikama i odistinski približavaju sva ta mesta, ali ne populistički već upravo okrenuto ka publici koja je zainteresovana za detalj i književnu prošlost i sadašnjost.
Tako ćemo u njegovim zapisima koji nisu duži od stranice i po saznati da je Odesa najsovjetskiji grad, da je Rim (tj. Roma) anagram od Amor, da je Hamsun izokrenuo Šelijevu izjavu ’’Svi smo mi Grci’’ u ’’Svi smo mi Nemcu’’ ili da Kaljingrad nikada nije posetio čovek po kome je grad dobio ime.
Odlomak o Beogradu čini se da je na čudan način tamniji. Primećuje se neprekidna svest o Nato bombardovanju, koje se zbilo 1999., i iako je poznato da je Beograd živeo i pre te godine, nema o tome mnogo pomena. Čudesno, ali ne treba možda previše ni zamerati autoru, ukoliko pođemo od toga da je sve stvar impresionističkog doživljaja. Priča o Beogradu počinje vrlo neslavno, Le Korbizjeovim citatom da je to najružniji grad sagrađen na najlepšem mestu. Ceo tok odiše pomalo politizovanim ambijentom, a spominje se i zajednički ’prajezik’ – srpskohrvatski. U jednom trenutku nameće se utisak da su srpski savremeni pesnici zapravo mrtvi, no to je u sklopu skladne tamne priče, za koju se ne može reći da je negativna, već je jednostavno – Beograd grad koji je drukčije doživljen.. Kako je to moguće i koliko je to realno, ostaje kao pitanje za autora i čitaoce.
Putopisi koji se ističu su pre svega oni posvećeni Rusiji, odnosno Dostojevskom, Čehovu i Tolstoju; potom kijevski gde je Bulgakovljeva kuća, Prag i Kafka, Trst i njegova dugogodišnja nepripadnost ni Jugoslaviji ni Italiji, Amesterdam, Dan mrtvih u Meksiko sitiju, Madrid, i na kraju Devin, u kome ispisuje omaž Rilkeu. Svaka od ovih beležaka zaslužuje punu pažnju, jer je svaka pisana sa punom pažnjom i autorova želja da približi te gradove suštinski, ne samo fizički i frazerski, je vrlo uočljiva.
’’Shvatam da je svaki istorijski period istovremeno jedno okruženje a svako okruženje jedno neopisivo sećanje’’, kaže on, a čitaoci zbog mnogo čega mogu reći da je jedna ovakva knjiga bila neophodna i da je osvežila scenu svojom veštinom da kaže mnogo kroz pitak i neobavezan stil. Neophodna i čitljiva knjiga, to je verovatno najlaskavije što jedan pisac želi da čuje.