Hamam Balkanija, V. Bajac, Arhipelag, 2008

ROMANI I DRUGE TURSKE HRONIKE

Geopoetika je ne tako davno pokrenula ediciju proze Balkan-ekspres, sa ciljem da se promoviše i otkriva balkanski književni multikolorit. Zaista, jedna takva edicija rasvetljava jedan drugačiji Balkan, suprotan stereotipnom političkom mraku i predrasudama. Estetika je nepotkupljiva reklamom, moguće je samo na kratko zavarati tragove i prefarbati fasade, kao što je to čest slučaj. Književna scena često je književna pink estrada gde se raznim komercijalističkim sredstvima pokušava doseći vrednost. To je upravo Bajac izrazio jednom rečenicom u svom najnovijem romanu Hamam Balkanija:’’Mesto prvog može zaista biti najbolje mesto, ali to nipošto ne znači da je i mesto najboljeg’’. Nagrada Balkanika zaslužno dobijena, kao i nagrada za najboljeg izdavača u 2008. godini, potvrđuju i formalno duhovni napor koji ovaj pisac, i izdavač, ulaže i sve zarad književnosti i intelektualne elite. Edicija Balkan-espres ili neke druge istorijske edicije IK Geopoetika, na čelu sa remek-delom lingvističke nauke, Carstvima reči Nikolasa Ostlera, sve su to izuzetne instance koje našem čitaocu nude estetsku percepciju.
Bajčev roman se svojom tematikom i ciljem uklapa u balkansku edicju, iako je objavljen u Arhipelagu. Naprosto, radnja se odvija Balkanom, i u Balkanu - rekonstrukcijom istorije i povezivanjem sa sadašnjim svetom, u srži balkanske gungule osvajanja, turkofonih mirisa i patinjavih ostataka. Hamam Balkanija donosi i mešavinu pisama: naslov i ime autora ispisani su na latinici i ćirilici, redosled je nevažan, ali je simbolika te dvojnost jasna. Pismo je previše česta današnja polemika, a poistovećivanje naroda i pisma gotovo slogan. Primitivističke težnje ka rascepljivanju svega mogućeg, počev od istorije, jezika, pisma i ka plemenskoj opčinjenosti sobom ustalasane su ovom mešavinom. Poglavlja romana nazivaju se po slovima azbuke i abecede, a pisana su naizmenice –jedno latinički a drugo ćirilički.
Motiv romana zanimljiv je na način da objedinjava autobiografske elemente sa pričom koja nije ni blizu autobiografiji, niti sećanjima ikakvim; to je priča koja se zbivala van naših poimanja, saga o Mehmed-paši Sokoloviću i drugim poturčenim Slovenima, o ličnoj ali njihovoj ličnoj istoriji. Spočetka spominje Andrića, nadovezuje se na njegove pedantne opsesije baš tom istorijom, na ćupriju na Drini gde se mora čitati između redova jer sama po sebi ništa ne predstavlja a knjiga kojom je jugoslovensku knjževnost nagrađena Nobelom za 1961. godinu, je jedan apsolutni roman o mostu, i sasvim zaokružena istina o estetici. Bajac se ne slučajno vraća baš na taj most, na taj roman i tog pisca, jer je impresija koju daje Andrić koliko literarna toliko i faktografska. Bajčev roman, pak, možemo pre posmatrati kao skup izvrstne građe, godina, zapažanja, događaja, nego kao koherentnu proznu celinu. Svakako da je ova knjiga koherentna u smislu suvislosti, ali i sam njen naslov relativizuje njen romanesknu prirodu. Podnaslov je Roman i druge priče, čime i pisac ukazuje na to ’drugo’ u samom romanu, upravo na priče. Naime, poglavlja su koncipirana tako da se smenjuju priče iz Otomanske imperije sa pričama iz sadašnjosti. Ta sadašnjost jeste autobiografski potkovana, i počinje najpre sasvim snažnim razlogom za pisanje ove knjige: ’’Pronašao sam nesumnjive dokaze da je Mehmed-paša u Beogradu negde oko 1575. godine podigao još naširoko čuveni karavan-saraj i bezistan pod temeljima kuće u kojoj ja i danas živim!’’ To se sve zbilo u ulici Cara Dušana, na današnjem Dorćolu. Pisac nije mogao izbeći da ne spomene i sam taj naziv, Dort-jol, i sa punim razlogom jer je, kako smo čitali i u knjizi Svetlane Velmar-Janković, Dorćol pravcata istorijsko-kulturna riznica. Posebno treba istaći razgovore sa turskim nobelovcem Orhanom Pamukom, koji se i sam bavio turskom istorijom zbog svojih romana, a delom dotakao i temu Mehmed-paše Sokolovića. Hamam Balkanija mogao je lako prerasti u Razgovore sa Orhanom Pamukom, zbog intenziteta svih tih ispisanih rečenica, Pamukove angažovanosti i obilja podataka koje čitamo. Omaž Mehmedu-paši opravdan je, i o njemu je pisano i ranije, ali način na koji je to učinjeno jedinstven je u Bajčevoj knjizi. Hronika zbivanja, lirskih i epskih, na koju su Pamukova znanja došla kao zapisi na marginama, a Bajčeva kao apendiks, pruža čitaocu uvid u prošlost koja nam je i bliska i nepoznata. Današnji Dorćol sam po sebi predstavlja jednu vedutu vremena koje retko ko poznaje na način koji Bajac želi prikazati. Kod Svetlane Velmar-Janković čitamo o Dušanovoj ulici, sa sličnim ciljem kao Bajčevim, ali sa drugojačijom obradom motiva. Spisateljka želi ukazati i načeti neke detalje koji vise u vazduhu i o kojima žitelji Beograda, a ni Dorćola, najčešće ne znaju. To su detalji vezani za istorijsko, za magiju prostora i značenje koju prošlost treba imati za sadašnje sagledavanje. U Dušanovoj ulici počinje i Hamam Balkanija, pod temeljima piščeve kuće. Čitajući štivo nastalo inspirisano tom istorijskom slučajnosti (a i pisac se pita je li to slučajno!), mi stičemo veći utisak o značaju istorije Dorćola i ta istorija biva proširena na biografiju čuvenog zadužbinara. Faktografija koju nudi pisac filološki je vrednija od same literarizacije. Sam literarni deo iznet je u prozi prožetom dugim dijalozima, što svakako efektno deluje na čitaočevu svest.
Saga o tursko-srpskom veziru motivisana je i činjenicom da je on, neuobičajno za danak u krvi, odveden kao punoletan a ne kao dete. Nameće se pitanje o njegovoj istinskoj unutarnjoj sudbini i upravo je to pitanje književno podsticajno.