Dušan Miklja: Potapanje ratnog ostrva

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/knjiga_danas/ostrvokolumna.54.html?news_id=190356

OSTRVO-KOLUMNA

Za mnoge je roman najzahtevnija književna vrsta. Dobra struktura, što je drugo ime za dobru književnost, verovatno je i najuočljivija u dužoj prozi jer je nju teže održati od početka do kraja. Kod kraćih žanrova zalazimo u neku varijantu Hajzeove „teorije o sokolu“, pa ćemo tako od teksta očekivati neku vrstu poente, ili situacije koja se lako pamti.

Dušan Miklja je život pisca započeo u svojim poznatim kolumnama (Kosmopolitske priče u malom!). Potom se odvaja od novinskog jezika i prelazi put od patinastog lirizma do modernog žargona.

Negde između istorijskog lirizma Svetlane Velmar-Janković i „priča sa kaldrme“ Mome Kapora, i Miklja je pisao o Beogradu koji ne bi smeo da se zaboravi. Taj „vajb“ krajeva grada (Zvezdare, Dorćola, Palilule) - prenet je u zbirci Bilo jednom u Beogradu. Roman Njujork Beograd označava Beograd drukčije u odnosu na stereotip i otkriva novi puls mlađih srpskih generacija, sasvim iz perspektive nenacional(istič)nog. Pisanje o srpskim prednostima spram „uprljane duše Zapada“ očekivan su kalup, čega kod Miklje nema. Posebno se primećuje piščevo saživljavanje sa jezikom urbane kulture. Modernizacija jezika (i književnosti) potiru se sa onom vizurom sveta gde je Svet „izvor zla“, a palanka „čistota duha“. Otuda kod mnogih savremenih pisaca jezik i naracija „na narodnu“.

U Potapanju velikog ratnog ostrva nalazimo hrpu tipova i likova, a zbirka odiše border-lajn situacijama i preokretima (vraćamo se teoriji sokola!). Humor nije prvo što padne u oči u ovoj prozi, više su to povremena ironija i ludizam.

Ako je u Bilo jednom u Beogradu melanholija (za koju znamo da je mešavina nostalgije, idealizma i radog sećanja), u Njujorku-Beogradu nepatetično „izlaženja u svet“, u Potapanju je narativ najneutralniji.

Kako se ova knjiga delimično povezuje sa političkom pozadinom o generalu Draži Mihajloviću, tj. o njegovom misterioznom grobu (upravo priča Potapanje velikog ratnog ostrva simboličko potapanje nekih nepoželjnih fakata), verovatno će privući tragače za zaverama i zabludama istorije. Tu dolazimo do zida. Potapanje ne mogu pratiti čitaoci-laici.

U zavisnosti kom sociokulturnim miljeu čitalac pripada - zavisiće i način na koji čita i šta percipira u knjizi. Prorealistički romani o 90-im, bilo o embargu ili ratu, pod okriljem pisaca-domobrana i ideologemama o patnji/podvizima (što ovde dođe na isto), služi kao (doduše pomalo morbidna) literatura za razbibrigu. Traganje za „grobom Draže Mihajlovića“ u književnosti - bio bi promašaj. Ako uzmemo da je književnost, pa i civilizacija, frojdovski rečeno - proizvod erosa (snaga), a ne tanatosa (smrt), ostaćemo ipak u onome što se u nemačkoj teoriji naziva Lesegluck (radost čitanja).

U takvom svetlu treba posmatrati i Mikljinu knjigu. Ako zaboravimo Srbiju i bilo koju drugu zemlju, metodom „close reading“, Potapanje će nam dati lepezu opcija i dilema, neobaveznom intonacijom i izborom tema.

Da li je previše optimistično verovati da će ovakve knjige zameniti „hronike nastranosti“ servirane kao patriotska književnost?