''Њено
име и презиме омогућују да постоји ова песма''
Један
други Матић, старији, надреалиста, рекао је давно да тугу не можемо описати; не
можемо изрећи. Исто важи за поезију. Свако издвајање мотива је бесмислено,
трагање за поетиком, ограничавање те врсте. Песма нема тему. Песничка књига –
још мање. Поезија је скуп момената, који не морају бити међусобно повезани. С
тим у вези је и образложење сваког жирија неважно, и аргументација критичара...
Ова књига сугестивног наслова носи атмосферу градског живота, и без неких
великих доказа – она јесте ''књига немира'', нехаја, недрага, лутања и лагања. Књига
садашњег тренутка. Књига која нема прошлост. Нема носталгије. Све је решено,
сложено и спремно за неизвесност. Књига која жели да буде бржа и од будућег
тренутка и сва је у маниру Раде Лазић ''Сад је заувек''.
Истиче
се на једном месту да је аутор ставио знак једнакости на живот и писање;
заправо је тешко не подвући границу између живота и писања, јер су међусобно
зависни. Такав чин, једначење певања и живљења јесте чин аутентичности, и то је
једна од предности ове збирке. Ччак је помало скоро срамно и сви настоје да се
извине ако изједначе биографско и песничко, али песничко Jа и јесте и
није аутономно. То сви прећутно знамо, упорно позивајући се на опасне теорије
књижевности и естетичке тезе о надличном. Награда ''Мирослав Антић'' и
повезивање двојице песника покреће низ паралела и мимоилазака. Не занимају их
''велике тајне, библиотеке'', потпуно легитимна сличност, па ипак, разликују се
понешто у својим једноставностима. Антићево песничко Ја у неким сегментима је
отвореније, болније, радо излива емоцију и то чини рецитаторски упамтљивим
стиховима, скоро споменарским, а опет ни мало сладуњавим. Матићева осећајност
одсечнија је и ноншалантнија и, свакако, не плитка. Антић је у стању да каже ''Хиљаду пута од јутрос као некад те волим /
Хиљаду пута од јутрос поново ти се враћам'', да се запита о свом статусу
код вољене особе, да маркира територију бар. Тога код Матићевог субјекта нема.
Он као да је промишљен у својој непромишљеној јурњави од (шпанског) бара до
трга, од собе до улице. Настојећи да покаже сав тај ноншаланс хедонизам, песма ''Слутња будућег'' анулира и сећања. И
признаје само нови живот, будуће време, као могуће. Констатација да ће ''сећања
нестајати као ране страсти'' заиста је застрашујућа – и истинита и хладна,
истовремено. Чак је у односу на Антића помало маниристичан, што није лоше,
напротив – то је само један начин певања (и мишљења). Понекад је чак та
инстант-промишљеност и каприц толико велики да каже: ''Није прави тренутак да
флертујемо./Угушиле нас велике речи./Оно што олако називамо поезијом.'' Можда тежиште
збирке није промискуитет модерног човека толико колико његов емоционални склоп,
естетика лагања. Лаж се помиње на више места, у разним ситуацијама. Сем ње, ту
је и неминовност, нека специфична свест о томе да ће се Нешто десити независно
од ичега. Можда је песма ''Киша'' најилустративнија. Фер-плеј, ''И нисмо имали
куд./Све се већ догодило.'' Од свих песама, ''Грешка'' је по вербалној снази упечатљиво
интензивна, можда због тога што је сва од нејасних питања, као интерни дијалог
и свађа са самим собом. Уопште, има читавих редова, и песама, које делују као
да их разуме само песничко Ја, тачније да постоји неки конкретни, скривни
контекст. То отвара путеве доживљаја, али уме помало херметички затворити
песничку слику. Узевши све у обзир, можемо приписати то песниковој наредби
''Важбај флерт''. Још једна важна црта јесте тренутност, одлика спочетка већ примећена, скопчана са естетиком лагања колико са неминовношћу догађаја и препуштањем стихији. ''Немој ништа да обећаваш/Али ако
баш обећаш/све заборави.'' Ово јесте потпуна слобода, и савршенство – али не
круга већ руба.
Нема коментара:
Постави коментар