13 STEPENI UKOSO OD LOGOSA
’’Zlo ima zadatak da spasava’’?
Izmišljanje biografije književno je vrlo opravdan postupak zaklanjanja od istorije a opet uplitanje u nju na izuzetno poseban način. Čitajući dokumentarnu fikciju mi stičemo utisak o istini neopterećenoj faktografijom, a kako je više puta rečeno da roman ne trpi istoriju - rešenje je u takvoj fantazmagoriji. Marta Koen i njen ubedljivo ispleteni curriculum vitae dozvoljavaju da se književnost i čitalac susretnu u tački koja je jedina i važna u književnosti: transpozicija značenja i dvostruka artikulacija građe. Već tipična tačka za Basarinu poetiku, koja smenjuje motive tečno i uverljivo, iako je jasno da se radi o dograđivanju faktografije.
Cvetan Todorov govori o fantastici kao o sistemu u kome su figurativna značenja reči uzeta kao stvarna, pa će tako književnost te vrste fantazije imati mogućnost da iskaže štošta koristeći se maskom metafore i iluzije. Sličnost teze o figurativnim značenjima sa Basarinim romanom prepoznajemo najpre u potpunom prepuštanju knjiškoj imaginarnosti, kombinatorici koja se ne ograđuje od postojećih istorijskih ličnosti i događaja, iako operiše u izmišljanju ali ne bilo kakvom – već onom koje izražava drugu stranu istine, a ne laž. Možemo spomenuti i njegov prethodni roman, Uspon i pad Parkinsonove bolesti, gde se on takođe bavi ’biografijom’- naučnika, izumitelja bolesti, zapravo. Parkinson je kao književni lik inficirao društvenu istoriju simptomima koji su kasnije rezultirali velikim slomovima. Poređenje bolesti kao pojedinačnog stanja ljudskog organizma i bolesti kao stanja organizma društva, istorije, politike, isto kao i paralela između haranja bolesti i pošasti određene dogme.
Na ovaj roman se, donekle, nadovezuje Marta Koen. Parkinsonizam nije trebalo da bude bolest ili religija, već politički pokret; aluzija na neke druge političke pokrete je jasna. Posebno ide u prilog rečenica da ’’se parkinsonizam prihvata dobrovoljno, to je stvar slobodne volje’’! Paradoksalne dijagnoze i ’naučne istine’ ključ su Basarine gramatike. Reklo bi se ipak da se Marta Koen ne nadovezuje na taj roman u pristupu iluzionarnosti. Iluzionarnost koju nam daje Parkinson sadrži ideju zaraženja, dok se Marta Koen pojavljuje sa harizmom tajanstva. U Parkinsonu je razlog iluzije bolest, kod Marte Koen je to zanos. Možda je jedini presek tih krugova u geslu da se ’’mase moraju silom zaraziti’’.
Postmodernizam je zasigurno doneo veliko oslobađanje za pisca, koji sada ima mogućnost da piše o (i)realnim ličnostima i događajima, adresama i godinama, bez obaveze na istorijsku istinu; saopštenje koje nam se tako nudi veće je od sakupljanja strogo istorijskih činjenica. Pisac velikoj i ne tako laganoj tematici društvenoistorijskih turbulencija prilazi samo kao pisac, dakle književnim sredstvima a to je upravo imaginacija, i dograđivanje, alegorijsko povezivanje i tumačenje. Galina Serebrjakova napisala je romansiranu biografiju Karla Marksa, koja je unapred već imala cilj učrvšćivanja kulta te ličnosti a ne iznošenje književne vizure. Sa Martom Koen nemamo takav problem, ona je ličnost ’’sa one strane istine’’ ali zato istinita na simbolički način.
Podnaslov ovog romana glasi ’’Okultna pozadina komunističkog pokreta u Jugoslaviji od 1928-1988’’ i već nam nagoveštava nadrealnost kao neophodnu. Ako počnemo redom, počećemo od imena i prezimena junakinje. Za prezime Koen objašnjava sam pripovedač da su koeni drevni rod judaističkih sveštenika, a za ime Marta ne kaže ništa; u svakom slučaju jeste podesno zbog svog značenja (hebr. gospodarica). Možemo dodati i da su koeni birani po lepoti da ne bi kvarili harmoniju Jerusalimskog hrama; takva je i Marta, opisana kao famme fatal, koja je usled šizofrenog procepa ličnosti i manije veličine otišla pogrešnim putem. Ta stranputica nije bio komunizam – odnosno, komunistička dogmatika nije bila njeno pravo opredeljenje, već samo sredstvo ličnih ciljeva. Tu je i potka megalomanije, vlastoljublja i kultova ličnosti, i svakako je asocijacija na titoizam. Čini se da je Marta Koen roman u kome pisac pokušava da sazna strukturu i uzroke fenomena zla, masovnih ubistava neistomišljenika, ratnih stradanja i sve je na podlozi II svetskog rata: ne samo Jugoslavije, već i Vermahta i Jevreja. Junakinja je Jevrejka koja dejstvuje u Partiji, ateista samim tim, u dijalogu sa ocem posebno je istaknut njen stav o ’grešnosti religije’: ’’Naš narod kao najreligiozniji mora podneti najveće žrtve’’. Ovo podseća na Lurijino objašnjenje progona Jevreja iz Španije, iskorišćeno i u romanu Filipa Davida, San o ljubavi i smrti. Naprosto o toliko velikoj količini stradanja odgovori se traže u racionalnom ili iracionalnom. Uostalom u davno napisanoj knjizi Edvarda Kocbeka, Strah i hrabrost, kontroverznoj po NOB, izrečeno je da je ’’rat smrtna igra zlih duhova’’! Upečatljiv je stav da Marta nije nereligiozna već je izabrala – komunizam (ili parkinsonizam?) i objašnjava: ’’Bog je glavnica svetskog kapitala (...) ako misliš da te je stvorio neko drugi i da mu duguješ večnu zahvalnost (...) ne možeš da napreduješ.’’. Marta Koen je prikazana kao groteskna, sasvim nadrealna ličnost. Nadrealnošću pisac pokazuje da su dimenzije dogmatike (bilo koje, a u ovom slučaju komunističke i totoističke) bile ekstremne. Ironija jeste prateće izražajno sredstvo ovog romana, mnogo više nego u Parkinsonu, ali bi se ipak reklo da je dominatnija groteska.
Zašto baš okultizam i Jugoslavija? Titoizam se doživljava kao svojevrsna magija, trans, apsoulut(istič)no pripadanje dogmi, mitologiji, jednoj ličnosti, ali to je deo istorijske priče na koju različiti ljudi i generacije moraju gledati drugačije. Ono što tu jeste riznica motiva jeste upravo nepostojanje jednog objektiva, uprkos mnobrojnim svedocima, istraživanjima, skaskama i svemu drugom. Zato je moguće sve, pa i jedna mehašefa (veštica) koja najpre ide na psihoanalizu kod Frojda a o kojoj Frojd ne sme pisati ništa jer je strahotan medicinski slučaj ali i zbog dovođenja u pitanje svoje naučne reputacije. Taj raskol između racija i iracionalnog sve vreme je na tapetu, i kroz rečenice poput ’racionalizam je bio Frojdova neuroza’, i kroz reminiscencije na Vermaht i građenje natčoveka. Vladimir Arsenić smatra da se pisac kroz Frojdov lik obračunava sa psihoanalizom, što je verovatno a vidi se i kroz stav da je ispovest ništa drugo do psihoterapeutska seansa, ali i da je Frojd izjavio da donosi kugu a da svet još uvek toga nije svestan. Martin medicinski slučaj naširoko je dat, upravo Frojdovom terminologijom. Ipak, njegova nauka nailazi na problem: Marta ima tri ličnosti u sebi koje se gromko svađaju sa čuvenim psihijatrom u toku hiponoze. Ironija je očigledna. No, teza da je kroz Basarinu prozu proneta ideja o ’besmislu na ovim prostorima’ ne bi se mogla prihvatiti. Takva teza je generalizovanje, i pre bi se moglo reći da je u pitanju traženje smisla, pokušaj objašnjavanja nekih uzročnika dekandencije, što je i svojstveno književnom istraživaču. Ako izuzmemo suhi realizam (ili socrealizam), videćemo da je piščeva osnovna zamisao potraga a ne pokazivanje besmisla, kako je primetila i kritičarka Jasmina Vrbavac.
Književna istina o Marti Koen izneta je stilom i tokom pripovedanja gde tenzija tera čitaoca na ulaženje u knjigu, možda namerno, jer se vreme koje pisac opisuje – titoizam- odlikuje egzaltacijom. Zato je njen dnevnik alegoreza: okultno bi se moglo shvatiti kao izraz neobjašnjenog transa, a njena manija sopsvene veličine odlično je nadgrađena do ideje o božanstvu, apoteoze jedne žene od krvi i mesa koja umire ne verujući da je ta opcija moguća! (’’Ovo je nesporazum, ja sam besmrtna!’’) Zamisliti konstituciju mozga koji je mogao smišljati torture na Golom otoku, čist je psihološki impase. Piščev pristup je zato parapsihološki.
Moglo bi se čak reći da je sve ono neprirodno oličeno i u jednoj Martinoj fizičkoj anomaliji: imala je dve vagine, i zato mogla istovremeno biti i udata i nevina (drugim rečima, polunevina!). Ako je čovek homo religiosus, ideološki ateizam bio bi protivan čovekovoj prirodi, kao što se i ova njena anomalija kosi sa prirodom žene. I Frojd je zapravo govorio da je religija kolektivna neuroza, što piscu ide u prilog i spaja ateizam i psihoanalizu, koje on očito iznosi kao glavne pokretače romana.
Ipak, na mestima gde nastupa kao ideolog slabiji je kao pisac. ’’Naša istorija satkana je od laži’’, frazersko sentenciranje. Prozirno je pamfletski i Martin stav: ’’Neće biti roditelja ni rođenih, svi ćemo biti ravnopravni, ujedinjeni u jednoj partiji’’. Suviše poznat komentar o Josipu Brozu kao o čoveku sa 20-ak identiteta, kao i sama njena ljubav prema Titu koja je samo spomenuta u jednoj rečenici, bez razrađivanja. Takva mesta nisu posebno potrebna niti važna za razumevanje idejne celine. Kada ovaj roman uporedimo sa Ukletom zemljom, uviđamo da tamo progovara pisac iza maske likova, daleko neveštije nego u Dnevniku. I tamo imamo spaljivanje veštica, ali Dnevnik ima veću književnu autonomiju i zasigurno je jedno od najboljih Basarinih dela, budući ideološki potkovano samo u domenu poigravanja i mogućnosti. Prozno iskustvo sa Martom Koen čitljivije je nego sa Parkinsonom, pregledniji je rok zbivanja i mršenja, a tajna prijemčivosti je ponajpre u iščekivanju ishoda veličine koja se povećava, postaje destruktivna i neumoljiva, da bi se na kraju završila požarom u kojoj gori žena, komunistkinja, Jevrejka, mučiteljka i veštica. Taj motiv verovatno je imao ulogu pozivanja na tradiciju: vatra kao pročišćenje, i kao pakao, što nalazimo i u abnormalno visokoj temperaturi Parkinsonove bolesti.
Ako je ’’magija = manipulisanje jezikom’’ a verbalizam održavao jugoslovensku ideju, onda je okultizam prikladna hipoteza. I na kraju, Plava ruska mačka sa korica Deretinog izdanja mogla bi biti zamenjena Gogenovom Vizijom posle propovedi.
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Нема коментара:
Постави коментар